Slabe arapske države opasnost za region

Amerikanci su u matu 2003. godine umarširali u Irak. Nepune tri sedmice kasnije, Sadam Husein je svrgnut sa vlasti. Bušova vlada u dalekom Vašingtonu založila se za nastanak demokratske države. Veliki broj zaposlenih u državnoj upravi Iraka i stručnjaka, pre svega eksperata za bezbednost, dobio je otkaz. Vlast koju je u poslednjih 40 godina u svojim rukama imala partija Baat, zauvek je slomljena. Smena funkcionera dovela je do bezbednosnog vakuma od kojeg se zemlja do danas nije oporavila. Terorizam je još uvek prisutan. Osim toga, Irak i dalje muku muči sa verskim napetostima koje prete da ga podele.

Jaki ljudi – slabe države

Irak je na Bliskom istoku najupečatljiviji primer, ako ne neuspele države, onda njenog ograničenog funkcionisanja i opasnosti po njeno postojanje. Sadam Husein je u najmanju ruku iz američke perspektive otelovljavao iračku državu. Politikolog Danijel Lambah sa univerziteta Duisburg-Esen to definiše kao tipičan znak propale države: „U posebnoj opasnosti su ekstremno personifikovani režimi, dakle oni režimi u kojim se vlada prilagođavala jednoj određenoj osobi“.

Nije slučajno da su revolucije u arapskim zemljama vođene u onim zemljama u kojim su režimi bili vezani upravo za jednu osobu; Moamer el-Gadafi u Libiji, Zin el-Abidin Ben Ali u Tunisu ili Ali Abdulah Salih u Jemenu. Sirijski diktator Bašar el-Asad trenutno se svim sredstvima bori da ostane na vlasti.

U Siriji, kao i u Libanu su u borbe odavno uključene i susedne zemlje. Zalivske zemlje u kojim su suniti većina, kao što je Turska, pomažu ustanike, dok su zemlje u kojim su šiiti, kao što je Iran i Irak na strani Asadovog režima. Ne sme se zaboraviti ni Hezbolah, šiitska, pro-iranska, libanska paravojna organizacija i politička stranka.

A, međunarodna zajednica?

U konfliktu u Siriji primetan je fenomen koji se mogao videti u Iraku: ograničeni uticaj međunarodne zajednice. Politikolog Danijel Lambah kaže da se uticaj oba aktera (SAD i Rusija op.a) precenjuje: „Velike države nisu izgubile svoj uticaj jer ga, u stvari, nisu nikada ni imale. Britanci su pretrpeli neuspeh u Avganistanu u 19, a Sovjeti u 20. veku. Ta slabost nije specifičnost našeg vremena. Međutim, ona pokazuje granice geostrategije – ne može se graditi država bez volje njenog stanovništva.“

Politikolog Martin Bek iz Centra za bliskoistočne studije univerziteta južne Danke kaže da međunarodna zajednica mora da se zapita nad svojim nastupima. On kaže da je ona primorana na podjednaku saradnju sa vladinim i nevladinim sektorom.

Među nevladinim organizacijama na licu mesta mogu se pronaći one sa kojim postoje zajedničke vrednosti. „Međutim, često to nisu oni koji imaju političku moć“, kaže politikolog Bek. „To znači da se mora sarađivati sa grupama koje delimično imaju drugačiji pogled na svet. Ako to ne uradite, onda se morate osloniti na relativno slabe segmente društva. U okviru postizanja cilja, a to je vladavina prava, ne treba bežati od saradnje sa modernim islamističkim grupama“, kaže Bek. Pri tom je važna stvar da zapadne zemlje takođe sarađuju sa međunarodno priznatim civilnim društvima u svojim zemljama.

Slabe države na Bliskom istoku su opasnost jer vakuum (bezvlašće) u kojem se nalaze predstavlja plodno tlo za islamističke terorističke grupe. One koriste teritorije koje nisu pod dovoljnom kontrolom države za mobilizaciju novih snaga, ali i za nesmetan prelazak granica sa susednim zemljama.

Autori: Kersten Knip / Mehmed Smajić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković