Snaga slike - Don't Come Knocking

«Gubitak slike je najbolniji», piše Peter Handke u svome romanu Gubitak slike ili kroz planine Sijera de Gredos. Handke je jedan od najintimnijih prijatelja Vima Vendersa. On je i njegov saradnik. Zajedno su radili na više filmova. Mnogi i danas misle da su Vendersovi najbolji filmovi baš oni iz perioda rada sa Handkeom: Golmanov strah od penala, Pogrešan pokret, pa Nebo nad Berlinom. Mišljenja sam da se Venders nikada nije odvojio od svoga prijatelja pisca. Handkeove književne slike, njegova briga za slike, i strah od gubitka njih, probijaju u svim Vendersovim filmovima. I sada, u ovom poslednjem filmu, Don't come Knocking, kao da su i pravi trijumf slike nad svime u životu. Ova bizarna, a tako realna, povest – uzgred: ispisana iz pera jednog od najvećih dramatičara epohe, Amerikanca Sema Šeparda, koji je i u glavnoj ulozi u ovom izuzetnom filmu – je prevasnodno beskrajno nizanje najjačih slika koje gledaocu ostaju urezane za uvek, kao u hard-disk njegove nutrine. Slike koje je Venders proizveo u tom filmu su – nepravdeno bi bilo, nadjačale tok radnje, jer radnja u filmu jeste ubedljiva – toliko dominantne da se gledalac oseca kao da je na izložbi kompletnog opusa jednog od najvećih slikara epohe, na primer, Edvarda Hopera, premda, prenešeno na američki kolorit, vidi on tu i toliko toga od Francuza Sezana, ili od Pjera de la Fračeska, ili Andrea del Kastanja, ili Rembranta. Vim Venders je oduvek bio majstor kadra, rasporeda senki u slici, simfonije igre tamnih i svetlih tonova. Boje i arhitektonika u Vendersovim slikama, topla, ali i hladna, kao u holandskog majstora Vermera, ili u Italijana Djordja de Kirika, je idealna podloga za neposredno pokazivanje autorovih osećanja prema ambijentu u kome se kreću junaci. Jer malo ko, pored pomenutog Handkea, zna kao taj Vim Venders da pokaže ljubav prema svome prostornom ambijetnu, toliko toplom, jakom, teškom, stabilnom i tvarnom. Gledaocu se i soba čini kao eksterijer. Takav ambijent je idealan prostor priče filma. Ova se razvija jednostavno. Samo tako slika može da ostane neoštećena. Dakle priča teče u najednostavniji potezi, sitnim koracima: jedan napred, dva nazad, skok napred, pa skok nazad, pa nagli zaokret, i tako dalje. I nema patosa. Nema kiča. Kič i patos postoje u meri u kojoj je to zaista život. Ovaj film je maksimalno izbalasiran. Jeste, traje duže od uobičajenih sat i po, ali gledalac bi poželeo da to potraje i duže od dva sata. A muzika u filmu je, kao i u vek kod Vendersa, jednostavna, precizna, obična, ubedljiva. Čak i najcrnji antiamerikaničari u ovom filmu požele da se nađu negde u Rokijevim planinama, ili u državi Nevadi, i da vide i dožive taj prostor u kome se odvija priča o čuvenom glumcu kaubojskih filmova koji ostavlja slavu, vraće se ostareloj majci, i traga za ženom koju je nekada voleo, i nalazi svoje dvoje dece za koje nije ni znao da postoje, i tako dalje. Obična priča, ali na način na koji je priča Vim Venders više nego uzvišena i ubedljiva.

Neposredno pre pisanja ovog teksta sam telefonirao sa Peterom Handkeom. «To kako je negatvino novinar nedeljnika Špigel napisao o Vimu i njegovom filmu, pa to se ne sme», rekao je. «Film Don't Come Knocking zaslužuje najbolje kritičare», rekao sam. To zaslužuješ i ti, pomislio sam i poželeo novu simbiozu Vendersa i Handkea.