Spasavanje Grčke: Političari trče u krug

7. maj 2010. i 27. februar 2012: Skoro dve godine su protekle između ta dva datuma kojima je jedno zajedničko. Bundestag se u oba slučaja, većinom glasova poslanika, pobrinuo za to da Grčka ne mora da proglasi bankrot. Ipak sa tim se i završava ono što je zajedničko tim datumima. Dok je većina poslanika 2010. godine bila između nade i straha, raspoloženje koje vlada ovih dana može se opisati samo kao rezignacija.

Političari se vrte u krug i 2012. godine se nalaze tačno tamo gde su 2010. stali. Dve izgubljene godine, brojne milijarde evra, koje su takođe mogle i da se bace kroz prozor, pogled u nepoznato i saznanje da alternativa ne postoji. To je frustrirajuće. Grčkoj će i dalje biti potreban novac. Mnogo novca. Isplate u milijardama koje će biti u formi trećeg i, ko zna, možda i četvrtog, petog paketa pomoći.

Ako se osvrnemo na 2010. godinu, onda možemo da zaključimo koliko je nedostižan bio tadašnji cilj da Grčka do 2014. godine stane na svoje noge. Isto tako je nedostižan i upravo proklamovani cilj da će grčki dugovi, zahvaljujući trocifrenoj pomoći u milijardama, biti smanjeni na podnošljivu meru do 2020. godine. Kako sanirati zemlju koja za to ne poseduje snagu i sredstva, u kojoj samo retke stvari funkcionišu onako kako bi morale da funkcionišu? Kako u samo par godina izgraditi strukture za čiju bi izgradnju zapravo bila neophodne decenije?

Za Grčku ne dolaze bolja vremena, nego lošija. I to je bolna istina.

Grčka bi imala više šansi za oporavak ukoliko bi napustila zajedničku monetarnu uniju, rekao je neposredno pre glasanja u Bundestagu nemački ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih. Svi u nemačkoj vladi znaju da on ima pravo, iako to naravno niko zvanično ne sme da kaže. Jer, kako bi onda opravdali paket pomoći za zemlju koja je izgubljena?

Ni nemačka kancelarka više ne može da prikrije šta stvarno misli. Ona se doduše tokom sednice Bundestaga trudila da ulije poverenje. Ipak, brojne reči su zvučale prazno. Uverljivo je zvučalo samo to kada je rekla da niko zapravo ne može na pravi način da proceni kakve bi konsekvence po Nemačku imao bankrot Grčke. „Kao nemačka kancelarka moram povremeno da prihvatim rizike, ali ne smem da prihvatam avanturu, to mi zabranjuje moja zakletva“, naglasila je Merkelova.

Ta tvrdnja može se naravno interpretirati i tako da će Berlin dozvoliti da Atina padne onda kada budu predvidljive konsekvence za Nemačku i ostatak Europe. To bi mogao da bude slučaj onda kada već bude uspostavljen trajni Evropski fond za stabilizaciju evra i kada na raspolaganju bude bilo dovoljno novca da se Portugal, Italija i Španija zaštite od Grčke koja bi se našla u slobodnom padu.

Onaj ko to ne želi, mora da se pomiri s tim da će Grčkoj još decenijama biti potreban evropski novac i da će ona ostati zemlja u tranziciji. Zemlja, koja sopstvenim snagama ne može da se nosi sa ostatkom Evrope i zbog toga mora da dobija podršku. Možda je to bolje rešenje. U svakom slučaju, bilo bi konsekventnije. Prilikom osnivanja monetarne unije bilo je dovoljno glasova koji su upozoravali na prijem Grčke u zonu evra. Političari su tada prešli preko svih tih upozorenja. Sada bi zapravo morali da preuzmu odgovornost za posledice.

Komentar: Sabine Kinkarc
Odgovorni urednik: Ivan Đerković