"Sporo i frustrirajuće" dalje širenje EU?

Kako se u poslednje vreme može čuti, zvaničnici Unije, bez izuzetka, sve direktnije govore o tome kako bi „sve zemlje Balkana trebalo da budu članice EU“. Ako takve izjave uporedimo sa porukom Unije sa samita u Solunu 2003. Godine, kako je „budućnost Balkana u EU“ – u čemu je razlika?

Perspektiva je i dalje tu. Tu su i uslovi koji moraju biti ispunjeni. Tu je i činjenica da je proširenje put za stabilnost i prosperitet regiona koji je sam deo Evrope. Činjenica je da je Hrvatska primer da je proširenje moguće, ali i da je prošla čitava decenija: „Atmosfera je danas potpuno drugačija od one koja je bila pre 10 godina ili 15, kada je počelo proširenje na Centralnu i Istočnu Evropu“, kaže za DW, Aleksandra Štiglmajer, iz briselskog sedišta Centra za evropsku stabilnost. „Tada je postojao entuzijazam i osećanje da „nešto ide zajedno“. Danas nemamo taj osećaj. Proširenje je postalo tehnički proces, a sama reč Balkan u evropskoj javnosti ima loš imidž i postoji veća neodlučnost da se napreduje u procesu proširenja“.

Proširenje i duh vremena

Iako će se u Briselu i političari i analitičari složiti da „cilj ostaje isti“ i da će Zapadni Balkan ući u EU, uz obavezan nastavak rečenice «kada ispune potrebne uslove»,jasno je iako nema razlike u sadržaju obećanja evropske perspektive, razlika se može naći u kontekstu. Pored već pomenutog evropskog entuzijazma, sam proces pristupanja postaje sve teži i obimniji.

Pred EU su lekcije naučene iz prethodnih proširenja (pogotovo ulaska Rumunije i Bugarske, koje se i danas ocenjuje kao prebrzo i površno), ali i čitav niz otvorenih balkanskih pitanja - od statusa Kosova, preko pitanja imena Makedonije do funkcionalnosti BiH, koja pred sobom, prema rečima Štiglmajerove „ima dugačak spisak stvari koje mora da završi kako bi samo mogla da pošalje pismo u Brisel sa zahtevom za kandidatski status“.

„Greška je napravljena u Solunu,kada je izneto verovanje da Zapadni Balkan može da uđe u EU do 2014. godine. To je bio duh tadašnjeg vremena. Istočno i centralno evropske zemlje to su postigle brzo, bilo je entuzijazma, proširenje je bilo jedno od najuspešnijih aspekata politike Unije. To se sada promenilo“, ističe Štiglmajer.

Cilj isti, brzina mala

Ipak ne može se reći da napretka nema. Nikolas Vajt iz Nezavisnih diplomata, navodi primere Hrvatske, Srbije i Crne Gore, i za DW kaže: „Postoje koraci napred, ali se ide sporo. Smatram da možemo biti razočarani brzinom kojom se proširenje kreće u poslednjih 10 godina.“

I dok EU za sada nerado govori o „zamoru proširenja“, a pominje se i balkanski „zamor od reformi“, u Briselu ima i onih glasova koji pozivaju na ubrzanje procesa uz nove metode i strategije. Postoje i oni koji, posle 2014 „predviđaju“ nove rokove za ulazak zemalja Zapadnog Balkana u EU. Sam komesar za proširenje pominjao jetri nove članice u narednih 10 godina. Pominju se i moguća dva kruga proširenja- 2020. godina za one brže, gde se pominju Srbija i Crna Gora i 2025. ili čak 2030. za BiH ili Kosovo.

„Jedino što se u ovom trenutku može predvideti jeste da će biti sporo i frustrirajuće i da nikada do sada nismo videli da se proces proširenja dešava brže nego što smo očekivali“, zaključuje Vajt u razgovoru za DW.

Autor: Marina Maksimović, Brisel
Redakcija: Jakov Leon