Sportisti na nišanu atentatora

Dugo se smatralo da su sportisti bezbedni kada je reč o političkom nasilju sa kojim je svet bio suočen tokom prošlog veka.

Međutim, od Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine, kada su pripadnici palestinske militantne grupe pobili 11 izraelskih sportista i trenera, terorističke grupe smatraju sportske timove za legitiman cilj.

Sve do tog trenutka na sport se gledalo kao na bastion mira i na priliku da se zavađene frakcije približe.

Neuspela akcija policije

To se pokazalo kao iluzija u zoru 5. septembra 1972. godine kada je osam pripadnika palestinske grupe „Crni septembar“ upalo u Olimpijsko naselje u Minhenu.

Posle niza čarki teroristi su uzeli devet talaca zahtevajući da 200 Palestinaca i osoba drugih nacionalnosti bude oslobođeno iz izraelskih zatvora i prebačeno u Egipat.

Nemački policajci i snajperisti bili su raspoređeni na minhenskom aerodromu sa zadatkom da onesposobe teroriste pre nego što napuste zemlju, ali sve je krenulo naopako i na kraju pokušaja da se taoci oslobode na aerodromu je ubijeno 11 izraelskih sportista i trenera. Ubijena su i petorica od osmorice terorista.

Minhenski masakr izazvao je šok i doveo do niza osvetničkih izraelskih akcija u Siriji i Libanu, ali istovremeno dao ideju drugim terorističkim organizacijama da su sportisti dobar cilj, jer napadi na njih privlače veliku pažnju.

Napad u Lahoreu

Napad na togoanske fudbalere drugi je napad na sportiste tokom proteklih godinu dana. U martu 2009. godine desetak terorista napalo je u pakistanskom gradu Lahore autobus u kome je bio kriket tim Šri Lanke.

Ranjeno je osmoro sportista i zvaničnika i odmah je otkazana turneja tima Šri Lanke u Pakistanu. Endrju Straus, kapiten engleskog tima izjavio je posle napada:

„Oduvek se tvrdilo da su igrači kriketa bezbedni. Sada se pokazalo da je ta pretpostavka pogrešna“, rekao je Straus i dodao:

„To je jedan od onih slučajeva gde se nikada ne osećate ugroženim sve dok se nešto ne dogodi – i posle toga se uvek osećate ugroženim. To je strašan dan za sve – žrtve, njihove porodice, kriket uopšte“.

Bivši kapiten engleskog tima Majkl Vogan, čiji tim je morao da odustane od puta u Indiju posle terorističkih napada u Mumbaju u novembru 2008. godine, rekao je da nikada nije mislio da bi situacija u toj meri mogla da se pogorša.

Sport i bezbednost

Danas je svako značajnije sportsko takmičenje u kategoriji visokog rizika i preduzimaju se posebne mere obezbeđenja. Procenjuje se da će troškovi bezbednosti na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine iznositi gotovo dve i po milijarde dolara.

Međutim, napad u Angoli na autobus sa fudbalerima iz Togoa pokazuje i da bi sportski timovi morali da se strogo pridržavaju svih uputstava službi bezbednosti. U Konfederaciji afričkog fudbala (CAF) tako kažu da nisu bili obavešteni da će Togoanci putovati autobusom kroz područje koje se smatra opasnim.

Istovremeno, napadi u Minhenu i Lahoreu pokazuju da se mogućnost napada nikada ne može isključiti, te se nikada neće znati da li je prošlog petka bilo moguće sprečiti tragediju. I isto tako se ne može reći da li je napad u Kabindi poslednji napad na sportiste – sve do sledećeg napada. Kada će, na žalost, biti jasno da to nije bio.

rtre/nb/idj