Sreća kao predmet u školama!

Strašnije od škole je samo još - odlazak zubaru. To je rezultat istraživanja koje su nemački stručnjaci sproveli među ovdašnjim učenicima. Takav stav prema ustanovi u kojoj svakodnevno provode po nekoliko sati šokirao je i Ernsta Frica Šuberta, direktora jedne škole u Hajdelbergu.

Zajedno sa nekoliko kolega, Šubert je pokrenuo nastavu o sreći. Predmet koji se, u početku samo u ovoj školi učio kao i svaki drugi. Ovaj koncept u međuvremenu su preuzele i druge škole u Baden-Virtembergu kako bi svojim đacima na neki način pružili alternativu za školsku svakodnevnicu punu stresa i napetosti.

Vežbe koncentracije, meditacija, igra...

Nastavni program čine vežbe koncentracije, meditacije, igre u kojima učenici igraju razne uloge; jednom rečju, sve ono što pogoduje boljem razvoju samopouzdanja, kolektivnom, odnosno, socijalnom ponašanju.

Deca ovako, uz igru, jasnije prepoznaju svoje prednosti, pozitivne strane i slabosti te tako, kako kaže direktor Šubert – „dobijaju nove, pozitivne impulse za razvoj osećaja životne radosti i njihove osobenosti“.

U gimnaziji u Forcajmu nastavnica etike Ulrike Bart, koja je preuzela i nastavu sreće, svoje đake „šalje“ na takozvana „unutrašnja putovanja iz mašte“.

„Ponekad, u meditaciji, odlazimo u kuću unutrašnje snage. Ovde se u pojedinim prostorijama nalaze ili razne osobe koje učenicima nešto znače ili jednostavno predmeti koji su od neke lične važnosti“, objašnjava Bart i dodaje da po završetku „putovanja“ sa đacima razgovara o tome šta su videli i doživeli kako bi što bolje mogli razumeti o čemu je trenutno reč, odnosno, koje su teme na dnevnom redu.

Dečaci teže pristaju na nešto drugačiju vrstu igre

Dok devojčice, po pravilu, nemaju nikakvih problema da se upuste u ove nove igre, dečacima ovakve vežbe neretko zadaju poteškoće. Većini najteže probleme zadaju upravo one vežbe koje su pune emocija, odnosno, tokom kojih one dolaze na površinu ili do izražaja. Ipak, kako sami kažu „najteži su prvi koraci, kasnije ide lakše“. Priznaju da je ponekad potrebna hrabrost ili jednostavno poverenje u učiteljicu kada im kaže da „nije reč o igrama za decu u vrtiću već da će smisao i svrhu osetiti i sami ukoliko se upuste“.

A što se tiče poverenja, neke od vežbi imaju za glavni cilj upravo to – sticanje poverenja jednih u druge kako bi lakše komunicirali, živeli jedni pored drugih i time i sami bili i srećniji. „Bilo je posebno teško da se upustim u igru kada je jednostavno trebalo pasti na leđa, dok su nas drugi pri tome pridržavali, odnosno, pazili da ne padnemo i da se ne povredimo. Ubrzo sam shvatila da drugi stvarno paze, da se mogu opustiti i da mi se ništa neće dogoditi“, kaže Dženi dodajući da je upravo ova vežba u međuvremenu jedna od najomiljenijih.

Tokom nastave o sreći, đaci vode i dnevnike u koje zapisuju svoja osećanja i misli. „Smisao je prvenstveno u tome da osveste sami sebe, svoje emocije i mentalne procese“, kaže nastavnica Ulrike Bart i dodaje da je upravo to jedan od najvažnijih činilaca koji utiče na to da neko postane i ostane – srećan.

Autor: H. Španake, Ž. Telišman

Odg. urednik: Jakov Leon