Sreća na hedonističkoj klackalici

Naučnici koji se bave istraživanjem fenomena stresa imaju nešto zajedničko sa filosofima – njihov pogled na svet je po malo pesimistički. Robert Sapolski, neurolog sa Univerziteta Stenford u Kaliforniji je jedan od njih.

„Kada nam se mozak razvio, postao veliki, dobili smo mogućnost da razmišljamo o budućnosti, o neizbežnom u budućnosti, kao recimo o tome da će naši bližnji, kao i mi sami jednoga dana umreti. Logična posledica takve spoznaje bi bila duboka depresija. Ali, kako to da oko 80 odsto ljudi nije depresivna? Mislim da je to u vezi sa sposobnošću čoveka da se oseća srećnim.“

Drukčije ne bih našao put do Boga

Robert Sapolski, smatra da je sreća jedan od urođenih mehanizama za preživljavanje koji nam omogućava da se iznenađujuće dobro snalazimo čak i u tragičnim situacijama.

„Razmotrimo situaciju kada čovek boluje od neizlečive bolesti. U razgovoru sa takvim pacijentima čuje se i ovo – Naravno da nisam srećan što mi je ostalo samo još pola godine života, ali da nisam oboleo od raka nikada ne bi saznao koliko su mi važni prijatelji, ili nikada ne bih našao put do Boga, ili pak znam da zvuči suludo, ali sam prosto zahvalan što sam se razboleo.- Kada je čovek, bivajući na smrt bolestan, ipak u stanju da tako razmišlja, to nam ukazuje na neverovatnu izdržljivost naše vrste. Čudo je da je čovek zaista u stanju da oseća sreću i u situacijama kada se to uopšte ne očekuje.“

Koliko je nepokolebljiva čovekova vera u sreću vidi se i iz najnovije studije Elizabet Fleps koja je neurlog sa univerzitete u Njujorku. Ona je zapravo htela da istraži delove mozga koji su zaduženi za pamćenje.

Ispitanicima su ponuđeni različiti scenariji svakodnevnih situacija, kao što je polaganje ispita ili svađa sa roditeljima. Prvo su takvu jednu situaciju morali da zamisle u prošlosti, a potom u budućnostti.

„Pokazalo se da ljudi budućnost vide pozitivno, čak i kada se radi o negativnim scenarijima. Mi smo mislili – šišanje je jedan neutralan događaj. Međutim, kada se radi o projekciji u budućnost, od običnog šišanja ispala je najbolja moguća frizura koju je iko ikada imao, svi prijatelji su bili oduševljeni, pa je onda naišao zgodan muškarac, i za čas se stvorila situacija... itd, itd. ljudi su nam ispričali divne priče u kojima su budućnost obojili u ružičasto. Mi smo potpuno neočekivano otkrili tu ljudsku sklonost ka optimizmu.“

Zašto su neki ljudi srećniji?

Ovakvi i slični rezultati istraživanja daju podstreka teoriji o postojanju onoga što se naziva sposobnošću za doživljaj sreće. Ta sposobnost je do izvesne mere urođena. Sonja Ljubomirski, koja se bavi takozvanom pozitivnom psihologijom na univerzitetu Riversajd u Kaliforniji kaže da smo u principu razvili jedan vrlo jednostavan model na osnovu mnogo već urađenih studija.

“Model se sastoji u tome da 100 ljudi pitamo zašto su neki ljudi srećniji od drugih. Pokazalo se da je ta razlika 50 odsto nasledna.

10 odsto ili čak 15 do 20 odsto – shvatite te, brojke nisu zacementirane – odlazi na životne okolnosti. I ono što ostaje je oko 40 odsto.“

Saznanje da je polovina naše sposobnosti da doživljavamo sreću - nasledna, potiče iz oblasti istraživanja blizanaca.

„Genetičari koji se bave ljudskim ponašanjem uporedili su nivo sreće kod jednojajčanih i dvojajčanih blizanca. Ispostavilo se da su jednojajčani bliznaci u tom smislu veoma slični. I to čak i onda kada su odrastali odvojeno. Kod dvojajčanih blizanaca sličnost je bila manja. Kod jednojajčanih blizanca su geni identični, kod dvojajčanih samo 50 odsto. Ti rezultati dokazuju da kod sposobnosti za doživljavanje sreće postoji genetička komponenta.“

Kao što je svaki čovek programiran za određenu telesnu težinu, tako da se telo ubrzo posle dijete koju jedva izdržimo vrati na početnu tačku, tako svaki čovek ima urođeni nivo sreće na koji se uvek iznova vraća. Time se može objasniti da se brzo raspline sreća zbog recimo nove kuće sa baštom, kao i razočaranje zbog toga što nismo dobili novi posao. Psiholozi za taj fenomen imaju posebno ime – hedonistička klackalica.

Možemo da doživimo beskrajnu sreću

Ed Diner sa univerziteta Ilinois objašnjava da se pod tim podrazumeva sposobnost čoveka da doživljava sreću koja je uslovljena njegovim temperamentom.

“Međutim, čovek se brzo navikne na pozitivan događaj. Raspoloženje doduše raste, ali se ubrzo vraća na nivo od ranije. Ako se desi nešto tragično, ako neko umre, to je vreme patnje u kojem zadovoljstvo životom opada. Ali, posle određenog vremena životna radost se vraća. To znači da su važna oba elementa – prilagodljivost i temperament. Hedonistička klackalica nam sugeriše da nikada ne možemo da se izdignemo i doživimo nešto kao beskrajnu sreću. Baš kao na klackalici. Naši rezultati pokazuju da to nije sasvim tačno. Hedonistička klackalica je suviše krut model. Ljudi mogu da postanu srećniji ili nesrećniji, ali gledno na duži period, tokom života.“

Sve u svemu, biologija nije nepromenljiva sudbina čoveka. To se vidi i po rezultatima naučnog istraživanja Sonje Ljubomirski - 40 odsto sposobnosti za doživljavanje sreće su stvar načina života.

Samo, treba umeti živeti srećno...