Srebrenica - dan posle

Ostaje nada običnih ljudi da će jednog dana sve biti bolje nego što je bilo u prošlosti, nego što je sada. Zilka Šećić živi sama u kući na kojoj se još vide tragovi rata. Deca su negde "na strani", ali Zilka voli svoju Srebrenicu. "Nema našeg sveta, ali živi se nekako," kaže ova krepka starica. U mesnoj zajednici Potočari, mahala Pećište, više je uništenih nego obnovljenih kuća. Samo članovi tri domaćinstva žive ovde, ostali su širom Bosne i Hercegovine i sveta.

Bekto Memić sa petogodišnjim sinom Benjaminom vraća se sa posla na njivi. Bekto je preživeo put smrti, a u Srebrenicu se vratio 2007. godine. "Neko iznad nas je odlučivao o povratku i nije sve bilo kako treba. Popravili su mi samo prizemlje porodične kuće, a valja živeti bez stalnog posla. Evo, dženaza je prošla, a Srebrenica, ovo naroda što ima, mora dalje da živi. Verujem da ovde neće ostati pustoš", kaže Bekto Memić.

Njegova majka Hanifa poginula je 1992, a otac Hajrudin ubijen je 1995. godie, nakon pada Srebrenice.

Oglasna tabla suživota

Suživot, pomirenje, kajanje i oproštaj, reči su koje najčešće prate posleratno vreme u Srebrenici. I pored svih pomoći, donacija i "ulaganja", opšti problem je zaposlenje za većinu današnjih stanovnika Srebrenice i okoline. A danas ovde živi jedva trećina od predratnog broja stanovnika. Nekada privredno na zavidnom nivou, ova opština danas ima samo razrušene hale nekadašnjih fabrika, neuspele privatizacije i propala ulaganja.

Očigledni primer je nekada čuvena Banja Guber, koja je danas zapuštena uprkos pompeznim najavama i megalomanskim turističkim i građevinskim "poduhvatima". Put do banje jedva je prohodan, a izvori lekovite vode privremeno su pomereni dok se ne izgrade hoteli i restorani. Sve stoji, ali meštani i putnici najernici posećuju banju. Tradicija je to od davnina.

Neka bude mir i neka bude posla

Mehmedalija Ćatić rodom je iz okoline Srebrenice. Danas živi u Sarajevu. Učesnik je rata i preživio je marš smrti. Ranjavan je u proboju obruča oko Srebrenice, a u rodni kraj dolazi kad god može. „Jedanaestog jula ovde svi moramo biti. To je naša obaveza. Ali, nakon dženaze, Srebrenica ostaje onakva kakva je bila i pre jedanestog.

Treba pamtiti vreme zla, ali valja dalje živjeti. Srebrenici trebaju mir i tolerancija. Svima koji ovde žive potreban je posao, a ovde mesta ima za sve. Veliki je ovo i prelep kraj," kaže pored otalog Mehmedalija.