Sto godina od rodjenja Astrid Lindgren

"Mislim da je mašta neophodna. I srećom, još uvek ima ljudi sa maštom.»

Mašta, pogotovu dečija, davala je poleta Astrid Lindgren celog njenog života. Priče, ponekad uzbudljive, ponekad dirljive, našle su mesta u srcima dece širom sveta. Njeni mali junaci, pre svih Pipi duga čarapa su drski i živahni – sasvim drugačiji od krotkih likova koji su bili tipičini u književnosti za decu do tada.

"Pipi duga čarapa, crvenokosi anarhista je devojčca jača od najjačeg muškarca koja živi sama u vili i radi šta joj se hoće – nastala je 1945. U posleratnoj Nemačkoj je bila omiljena kao oličenje anti- autoritarnih vrednosti, mnogo pre šezdest-osmaških pokreta."

Astrid Lindgren je objavljivala kratke priče po novinama još kao 19 godišnjakinja – najčešće pod pseudonimom. Dok je pisala Pipi dugu čarapu radila je kao sekretarica u izdavačkoj kući. Uspeh je bio munjevit i vrlo brzo prešao granice rodne Švedske.

Pipi Duga čarapa i da danas spada u najprodavanije knjige u Nemačkoj.

Astrdi Lindgren je odrasla u toploj, veseloj atmosfrei roditeljskog doma u selu Vimerbiju. Sećanja na srećno detinjstvo utkana su u mnoge njene priče. Medjutim nije samo ušuškani svet učinio njene knjige za decu tako neodoljovim. I ozbiljne teme kao što su beda, nasilje i smrt ona nija zaobilazila.

"Deca će jednoga dana preuzeti kormilo ovog sveta, ako od njega još nešto ostane. Ona će, kao odrasli odlučivati o ratu i miru, o društvu u kojem budu želeli da žive."

Lindgren je dobila mnogo nagrada – ali ne i Nobelovu, mada je biše puta bila nominovana.

Švedjani su je 1999 izabrali za sunarodnicu veka. Zahvaljujući Astrid Liondgran Švedska je posle njenog čuvenog govora u Frankfurtu 1978. bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci.

U tom čuvenom govoru Primajući prestižnu nagradu za mir nemačkih knjižara Astrid Lindgren je ispričala priču o dečaku koji je sam morao da traži prut kako bi dobio batine od majke :

«Dečak je tražio i tražio i tražio. Na kraju se plačući vratio kući i rekao: Nisam našao prut, ali evo ti kamen pa možeš da ga baciš na mene. Čuvši to mama se i sama rasplakala videvši sve odjednom očima deteta. Kamen je stavila na vitrinu u kuhinji i tamo je ostao kao stalna opomena na obećanje koje u tom trenutku sama sebi dala – Nikada nasilje."