Stop sirovinama sumnjivog porekla

Organizacija „Sirovine za bolji svet“ se zalaže za bolje i proverljive standarde u eksploataciji sirovina. Litijum za baterije, zlato za mobilne telefone, telur i indijum za solarne ćelije, volfram za nerđajući čelik, dijamanti za nakit i bušilice: Nemačka uvozi skoro sve industrijske sirovine iz zemalja u razvoju. Zbog velike potražnje u svetu i malih količina dostupnih sirovina, rastu njihove cene: nemački proizvođači već brinu o podmirivanju potražnje.

Čak i ako cena na svetskim tržištima nastave da rastu, mnoge posledice zapravo neće biti uračunate u cenu. Eksploataciju sirovina često prati ugrožavanje prirode i kršenje ljudskih prava, profiteri finansiraju korumpirane političare i oružane konflikte. Sve više nevladinih organizacija u Nemačkoj zahtevaju uvođenje obaveznih socijalnih i ekoloških standarda za proizvođače u toku čitavog proizvodnog lanca. Organizacija „Sirovine za bolji svet“ smatra da je država dužna da reaguje, ali i potrošači.

„Trenutno je problem što većina krajnjih korisnika u Nemačkoj ili Evropi uopšte ne znaju odakle dolaze sirovine, a neretko i preduzeća koja rade sa metalima, nemaju baš najjasniju sliku o njihovom lancu snadbevanja. To je dovelo do toga da se u područjima eksploatacija veoma, veoma malo pažnje obraća na lokalno stanovništvo i prirodu, upravo zato što se niko o tome ne raspituje“, kaže Fridel Hic Adams sa Instituta Sidvind, koautor studije „Im Boden der Tatsachen“

Za potrebe studije su Hic-Adams i njegove kolege posmatrali više rudarskih krajeva na tri kontinenta i svuda su naišli na ozbiljne probleme. Je li na kraju kriv kupac? Ne, kaže naučnik, to bi bilo previše odgovornosti. „Kada potrošač kupi mobilni telefon u kome ima izuzetno malih količina zlata ili tantala - nije moguće od njega zahtevati da zna poreklo ovog metala.“

Za transparentnost moraju brinuti proizvođači

Zahvaljujući Dod-Frank-odredbi, jednom zakonu u SAD, ova je priča došla na dnevni red. Zakon obavezuje firme iz SAD, ali i inostrane firme kotirane na američkim berzama, da objave odakle dobijaju sirovine i koliko plaćaju lokalnim vlastima. I nemački proizvođači su tako pod pritiskom, kaže Hic-Adams, jer su usko povezani sa američkim tržištima.

„Sprovedu li SAD zakon zaista tako kako je trenutno u planu, i nemački preduzetnici će morati da se uhvate u koštac sa svojim lancima snadbevanja. Trenutno se bore I rukama i nogama i lobiranjem u saveznoj vladi, da bi predupredili uvođenje takvog zakona ovde.”

U globalnoj tržišnoj ekonomiji većina sirovina se meša sa drugim recikliranim materijalima. Kako je onda uopšte moguće otkriti poreklo sirovine? Uz pomoć Saveznog saveza za geologiju i sirovine trenutno se u Centralnoj Africi razvijaju sertifikovani snadbevački lanci. Radi se o kalaju i volframu, važnim industrijskim sirovinama koje su čitavu deceniju finansirale građanski rat u Kongu. Sa jednim geološkim otiskom prsta moći će da se prati poreklo rude. Pojedine rudarske firme već primenjuju ove metode.

Samo jedna lepa vizija?

Lena Gojsnet iz Internacionalnog centra za konverziju iz Bona, BICC je još skeptična: sertifikovanje je tehnički skupo i potrebne su mu funkcionalne strukture na licu mesta: „Kada Kongo bude imao kapaciteta da samostalno napravi sistem kontrole, verovatno mu ta kontrola više neće trebati. To će značiti je konačno dostignuta situacija u kojoj vlada efikasno kontroliše sve konfliktne situacije, tj. da pobunjeničke grupe više nisu aktivne. A onda nam u krajnjem nisu potrebna mala sertifikovana područja, cilj je izgraditi rudarski sektor u Kongu koji dobro funkcioniše.“

Što znači da bi preduzeća trebalo da se pridržavaju eko i socijalni standarda i plaćaju poreze, pa bi i male kompanije mogle da priušte licence i na taj način zarađuju za život. Vlada bi prihode ulagala u ulice, škole i bolnice.

U najmanju ruku evropske vlade mogu zahtevati minimum socijalnih i ekoloških standarda, kaže Hic Adams sa Sidvind instituta. „Stotine hiljada računara i mobilnih telefona kupuju državne institucije, pa čak i crkve. Kada bi od dobavljača bilo zahtevano više transparentnosti, porastao bi pritisak i na proizvođače.”

Lena Gojsnet iz BICC ne potcenjuje ni moć potrošača. Primer su dijamanti iz kriznih područja: kako je malo ljudi koji žele da nose dijamante „uprljane“ krvlju, juveliri su postepeno navikli na pitanja o poreklu, pa sada i oni zahtevaju sertifikate od dobavljača. Papiri bi trebalo da potvrde da ni jedna pobunjenička grupa ne profitira od toga dragog kamenja. „Kod industrijskih dijamanata proizvođači se ne interesuju za saradnju sa organizacijama civilnog društva i zaštitu prirode. Kod dijamanata koji se koriste za brusilice ili bušilice, povezanost kupaca sa robom nije toliko velika, pa je i strah da bi kupci mogli da vrše pritisak znatno manji.“

Tako da bi možda jedna evropska verzija Dod Frank zakona po američkom uzoru ipak bila dobra ideja? O tome odlučuje politika.

Autori: Matilda Jordanova-Duda / Daniela Vranković
Odg. urednik: Jakov Leon