Strane banke hoće nemačke štediše

Banka Škotske ponudila je u julu kamatu od dva i po procenta na štednju po viđenju. Španska banka Santander garantuje čak kamate od četiri odsto na novac uložen na tri godine. A estonska Bigbank nastoji da pridobije nemačke štediše nudeći im kamatu od preko pet procenata. U poređenju sa ovim stranim, kamate koje nude nemačke banke prilično su skromne.

Martin Faust iz frankfurtske School of Finance smatra da je za strane banke nemačko tržište vrlo interesantno. Nemačka je najveća članica EU, ima 80 miliona stanovnika: „Nemački građani imaju više od hiljadu milijardi evra na računima u bankama ili štednim knjižicama. I zato su razumljivo strane banke zainetersovane za ovo tržište.“

Bazel III

Finansijska kriza izazvala je promene kada je o konkurenciji među bankama reč, pokazuje istraživanje konsultantske firme Roland Berger. Banke su se suočile sa manjim stopama rasta i manjom zaradom i morale su da smišljaju novu strategiju. Pri tom važnu ulogu ima sporazum Bazel III, kaže generalni sekretar Udruženja stranih banaka u Nemačkoj Oliver Vagner. Naime, Bazel III predviđa veći sopstveni kapital banaka kako bi se obezbedila veća stabilnost na finansijskom tržištu. „Zbog Bazela III za banke je postalo važno da imaju što više štediša kako bi na taj način obezbedile veći sopstveni kapital. Zahvaljujući tome za štediše dolaze bolja vremena“, kaže Vagner.

Ni tokom finansijske krize strane banke se nisu povlačile sa nemačkog tržišta. Snažan privredni rast koji je usledio u Nemačkoj posle krize samo je pojačao njihovo angažovanje. „Poslednjih meseci pojavljuju se i arapske banke. Ima interesovanja i iz Azije. Kada je reč o klasičnom tržištu, kontinentalnoj Evropi, te banke učvršćuju pozicije u sektoru poslovanja sa privatnim klijentima“, navodi Vagner.

Pouke finansijske krize

Iako je za banke i dalje najunosnija trgovina vrednosnim papirima i poslovanje sa kompanijama, recimo prilikom njihovog izlaska na berzu, i nemačke, i strane banke sve više pažnje posvećuju privatnim ulagačima. One nastoje da obezbede nezavisnost i to je pouka iz finansijske krize, kaže Martin Faust:

„U vreme finansijske krize banke su imale problema sa refinansiranjem. To znači, kada odobravaju kredit, potrebna im je odgovarajuća suma novca. Ako nemaju, moraju da pozajme. Banke su novac pozajmljivale putem obveznica koje izdaju ili na unutarbankarskom tržištu od drugih banaka. Međutim, u vreme finansijske krize taj mehanizam nije funkcionisao. Privatni klijenti su manje osetljivi,, što znači da su verniji banci i ne povlače novac tako brzo“.

staje pitanje šta strane banke rade sa ulozima nemačkih štediša na koje plaćaju visoke kamate? U krajnjoj liniji, cilj im je da zarade. „Taj novac koristi se za kredite. Na primer, Targo i Santander odobravaju potrošačke kredite – za auto, televizor ili nameštaj. ING-Diba finansira kupovinu nekretnina, Rojal benk of Skotland novac verovatno prebacuje u Veliku Britaniju, jer ovde nema razgranate poslove sa privatnim klijentima“, dodaje Faust.

A sigurnost uloženog novca? Ako neka banka ima sedište u Nemačkoj, onda podleže i nemačkim zakonima o zaštiti štediša. U EU garantovani su ulozi do sto hiljada evra. U slučaju stranih banaka koje nemaju sedište ili filijalu u Nemačkoj važe zakoni matične zemlje.

Autori: Monika Lolmiler / Nenad Briski
Odg. urednik: Nemanja Rujević