Stvarno zdrava hrana ili marketinški trik?

Odmah na početku dobra vest: ako na nekom prehrambenom proizvodu u Nemačkoj stoji oznaka „Bio“, potrošač može da veruje da taj proizvod potiče iz preduzeća koje hranu proizvodi na održiv način. „Presudno kod oznaka 'Bio' i 'Eko' je to da su ti pojmovi definisani zakonom“, kaže Andreas Vinkler iz nemačke organizacije za zaštitu potrošača „Fudvoč“ (Foodwatch). „Tamo gde piče 'Bio' mogu da budem siguran da je ispunjen bar neki minimalni bio-standard. Privatni pečati garantuju delimično još strožija pravila i mi nemamo informacija da se ti propisi krše.“

Rast potražnje

Kod organske proizvodnje u Nemačkoj može se učiti dvojak razvoj. S jedne strane, potražnja u poslednjoj deceniji stalno raste (vidi gornju grafiku). „Nemačka je po prodaji organske hrane na drugom mestu po veličini tržišta s obimo prometa od preko sedam milijardi evra. Zato je ovo zaista veoma važno i veliko tržište“, kaže Hans-Kristof Ajden, predsednik Savezne ustanove za poljoprivredu i ishranu, koja je merodavna za izdavanje nemačke oznake „Bio“.

„Bio“ zvuči kao zdrav način života – a delimično je stvarno tako, kaže Vinkler. „Evropska oznaka 'Bio' i evropska Uredba o ekološkom uzgoju, garantuju, na primer, da se ne koriste pesticidi i da poljoprivrednici ne koriste mineralna đubriva“. Takođe, ne smeju da se koriste genetski manipulisane biljke za stočnu hranu, a ograničen je i broj dodatih materija. „Kod konvencionalne hrane, ima ih oko 320, kod organskog uzgoja manje od 50.“

Smanjivanje proizvodnje

S druge strane, organska proizvodnja u Nemačkoj nešto naročito se ne širi. Samo sedam od sto poljoprivrednih preduzeća u Nemačkoj bavi se organskom poljoprivredom. To je ukupno oko 20.000 poljoprivrednih firmi. Hrana se ekološki uzgaja na oko milion hektara, što je šest odsto ukupne poljoprivredne površine u Nemačkoj. Broj poljoprivrednika koji se bave proizvodnjom organske hrane čak je u laganom padu „jer se za mnoge, bez obzira na veliku potražnju, postavlja pitanje isplativosti“, kaže Ajden.

Cene za najam poljoprivrednih površina, troškovi proizvodnje i cene ekoloških proizvoda na tržištu su previsoke, a spremnost potrošača da plate za takve proizvode je suviše mala. „Zato je pitanje uvoza ekoloških proizvoda i pouzdanost ekološke proizvodnje na drugim mestima za nemačke potrošače veoma važna tema.“

U medijima su se više puta pojavljivale vesti o nemačkim „bio-seljacima“ koji su upotrebljavali sirovine, na primer stočnu hranu od proizvođača iz trećih zemalja koji se nisu držali evropskih standarda.

Prema navodima Savezne ustanove za poljoprivredu i ishranu, danas 70 nacionalnih bio-oznaka ima potvrdu da su ujednačeni sa evropskim standardima. To bi trebalo redovno i kontrolisati. „Nemački prerađivač sirovina iz tih zemalja može da se, na osnovu propratnih dokumenata uz neki proizvod, uveri da je on stvarno proizveden ekološki“, kaže Ajden. Kontrola zakonskih propisa pritom je preneta na privatna preduzeća.

Previše oznaka zbunjuje potrošače

Bio-oznake, bez obzira odakle potiču, u Nemačkoj nailaze na veliko prihvatanje (vidi grafiku). Standardi nemačkog i evropskih bio-oznaka uglavnom odgovaraju jedni drugima. Ali, „Fudvoč“ kritikuje to što postoje brojni, različiti certifikati. „Već sad postoje stotine, ako ne i hiljade oznaka kvaliteta na području hrane“, kaže Vinkler. „Potrošač u supermarketu teško raspoznaje koja je oznaka zaista pouzdana, a koja je samo marketinški trik, koji sama sebi dodeljuje prehrambena industrija kako bi svojim proizvodima dala bolji imidž, sugerisala bolji kvalitet.“ „Fudvoče“ zato zahteva „načelno jasnija i bolja pravila označavanja koja bi obuhvatila i sastav, poreklo i korišćenje genetske tehnike“, a koja bi isključila „maštovite pojmove kao 'premijum' ili 'odgovarajuće držanje životinja', koji mogu da znače i sve i ništa“.

Upravo kod „odgovarajućeg držanja životinja“ postoji potreba za poboljšanjem stanja. Tako je kod biološkog uzgoja pilića uobičajeno da se muški pilići odmah ubijaju gasom ili melju. Kod proizvodnje bio-mleka, krave moraju doživotno da budu držane u trajnom steonom stanju, kako bi uopšte davale mleko. A i njihova telad budu vrlo brzo prerađena u teleće meso. Bio-životinje prevoze se istim transporterima u iste klaonice kao i životinje iz konvencionalnog uzgoja.

Autori: Johana Šmeler / Anto Janković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković