Sukob oko skupocenih plakata

Hans Zaks je bio dobrostojeći gradski gospodin - zubar, naučnik, kolekcionar umetnosti. U Berlinu, gradu revija, kafana i filmskih palata, od rane mladosti je negovao jednu strast - sakupljao je reklamne plakate. U to vreme oni nisu bili tako jednostavne izrade kao danas. Poznati umetnici kao što su Henri van de Velde, Karl Hofer i Edmund Edel crtali su i vrbovali kupce za nove vrste kafa, gledaoce za pozorišne i cirkuske predstave, plesna popodneva, zabavne programe u kockarnicama i za nove medije, kao što je bioskop. Ti plakati su bili popularni i vremenom su postali omiljeni za kolekcionare, a to su i ostali.

Početkom 20. veka Zaksova kolekcija plakata naišla je na velik odjek. On sam je brzo stekao glas stručnjaka na tom polju i osnovao je Društvo prijatelja plakata, časopis u kojem je gotovo sve članke sam pisao pod tri različita pseudonima. Njegova kolekcija brzo raste obogaćena plakatima iz Francuske, Mađarske, SAD-a i Engleske. 1926. godine može da se pohvali kolekcijom od 12.300 plakata! Ali, kao mnogim uspešnim pričama, i ovoj su na put stali nacionalsocijalisti dolaskom na vlast...

Svemoćno "ministarstvo propagande"

Hans Zak je Jevrej. Još neko vreme sme da radi kao zubar, a onda postaje žrtva nacističke mašinerije: saslušanja u Gestapou, racije, hapšenje i deportacija u koncentracioni logor Zaksenhauzen. 58-godišnjak ima sreću u nesreći - posle nekoliko nedelja ga puštaju na slobodu i sa porodicom uspeva da emigrira u SAD. Njegova vredna kolekcija međutim ostaje u Nemačkoj zaplenjena od strane nacionalsocijalističkog ministarstva propagande nakon što je novim vlastodršcima Zaks odbio da je proda. Ministar Gebels planira da je izloži u nekom od svojih budućih muzeja.

Nov početak u Njujorku za jevrejskog emigranta bio je veoma težak. U svoju novu domovinu Zaks je smeo da ponese samo 10 maraka, gotovo ništa od kućnog nameštaja i nekoliko medicinskih instrumenata. Sa 60 godina na američkim fakultetima polaže ispite da bi uopšte mogao da radi kao zubar. O svojoj kolekciji koju je ostavio u Nemačkoj ne zna više ništa i veruje da je izgubljena u ratnom vihoru koji je u međuvremenu zahvatio Evropu.

Izgubljena i - ponovo nađena

Sudbinu kolekcije je bilo teško rekonstruisati, ali sa godinama se saznalo da su neki njeni delovi na kraju Drugog svetskog rata premešteni na različita mesta, a delovi su kasnije otkriveni u podrumu tadašnjeg Muzeja za nemačku istoriju DDR-a, priča Diter Foršteer-Zajler, potpredsednik Nemačkog muzeja istorije i direktor kolekcije. Hans Zaks je međutim verovao da je kolekcija koju je sakupljao sa toliko strasti nepovratno nestala pa je od Savezne Republike Nemačke zatražio odštetu i 1961. dobio 225.000 nemačkih maraka. Nekoliko godina kasnije saznaje za otkriće u muzejskim podrumima DDR-a, nudi pomoć u arhiviranju i registraciji, ali Hladan rat onemogućava kontakte. Zaks umire 1974. godine bez da je ponovo video plakate. Ono što je od kolekcije ostalo, posle ujedinjenja Nemačke se sakuplja i prebacuje u Nemački istorijski muzej u Berlinu. "Mi u muzeju imamo ukupno 40.000 plakata", priča direktor kolekcije Foršteer-Zajler: "Tražeći plakate iz Zaksove kolekcije pregledali smo 300 fioka i našli, identifikovali i registrovali ukupno 4.700 primeraka." 1992. godine oni su predstavljeni širokoj publici na izložbi pod naslovom "Umetnost - trgovina - vizije".

Šta je pravedno, a šta ispravno?

2006.-godine je istekao rok za podnošenje zahteva za povraćaj otuđene imovine - Zaksov sin Petar koji živi u SAD-u javlja se i traži nazad očevu kolekciju. Pokreće civilnu tužbu. To je početak dugogodišnjeg pravnog spora koji prolazi kroz razne pravosudne instance i završava na Saveznom vrhovnom sudu koji bi sada trebalo da presudi. Advokati porodice kao argumente navode da Hansu Zaksu nikada formalno nije otuđena imovina pa je nije nikada ni izgubio. Međutim, ona je trenutno u posedu Nemačkog muzeja istorije. Berlinski advokat i stručnjak za ukradenu umetnost Gunar Šnabel to smatra "apsurdnom situacijom" i kaže da činjenica da je zahtev postavljen nakon što je istekao rok nije relevantna. Ni isplaćena odšteta nije prepreka za vraćanje imovine porodici Zaks, tvrdi Šnabel.

Istovremeno ukazuje i na moralnu stranu spora: "Nepravda ostaje nepravda. Jednu činjenicu ne možemo da osporimo: Hans Zaks je bio meta progona Gestapoa, kratko je bio i u koncentracionom logoru, uspeo je da izađe iz zemlje uoči deportacija, sa deset maraka u džepu. I morao je da ostavi svoju kolekciju. Ona je zaplenjena, ali time on nije izgubio vlasništvo nad njom. I zato ona mora njemu, odnosno njegovim naslednicima da se vrati. To je moralna obaveza Nemačke koja ne može da se zaobiđe pravnim trikovima."

Strah od rasprodaje

"I za nas je to grozna situacija", kaže direktor zbirke Foršteer-Zajler iz Nemačkog muzeja istorije u kojem bi rado zadržali vredne plakate. Ali ako Savezni vrhovni sud 13. marta presudi u korist Zaksovog sina, u muzeju će "hladnog srca ta odluka profesionalno da se sprovede". Sadašnji direktor zbirke lično bi takvom odlukom bio razočaran jer bi to značilo kraj priče o jednom deliću kulturne i kolekcionarske istorije. Naime, postoji bojazan, da bi vredna Zaksova kolekcija, nakon što bi se vratila u ruke njegovih naslednika mogla početi da se rasparčava i rasprodaje. Sotbis (Sothebys) i druge aukcionarske kuće znaju koje bi blago došlo na tržište. Procenjuje se da kolekcija Zaksovih plakata danas ima vrednost od četiri i po miliona evra.

Autori: Kornelija Rabic / Dunja Dragojević

Odg. urednica: Ivana Ivanović