Svaki Nemac godišnje proizvede 11 tona CO2

Na stolu porodice Kording od nedavno stoji bokal sa vodom iz česme umesto mineralne vode u plastičnim bocama koja se dovozi sa udaljenosti od nekoliko stotina kilometara. Sinovi piju vodu sa česme, ni za oca Kaja to nije problem. Jedino je majka Gabi sumnjičava i kaže da se stalno piše o zagađenosti vode iz vodovoda. S druge strane, uvek oseća grižu savesti kada baca desetine plastičnih flaša.

Sonja Panenbeker, savetnica u Centru za potrošače, savetuje da se proba vodovodska voda – u tom slučaju Gabi bi se uverila da je zaista dobra. Panenbekerova je drugi put u poseti ovoj kelnskoj porodici. Prvi put je prošetala kroz kuću, pregledala osvetljenje, elektrouređaje i grejanje. Kordingovi su „klima domaćinstvo“, jedno od oko 90 u Kelnu i na taj način učestvuju u projektu „Klima u svakodnevici“. Pristali su da šest meseci do detalja preispituju ponašanje i da ga menjaju kako bi najmanje štetili klimi.

Svi društveni slojevi

Borci za zaštitu klime se obično obraćaju srednjem sloju. Međutim, kao „klima domaćinstva“ izabrana su domaćinstva u kojima žive ljudi različite starosti, obrazovanja, prihoda, sa decom ili bez. Četvrtina učesnika u projektu su useljenici. Neki su se oduvek zanimali za ekološke teme, drugi do sada za tako nešto nisu marili. Centar za potrošače Severne Rajne Vestfalije pomaže im sada da promene ponašanje.

Cilj projekta, koji prate i jedan frankfurtski Institut i univerzitet iz Graca, a podržava ga Ministarstvo za obrazovanje i istraživanja, jeste da se analizira uticaj ponašanja običnih građana na klimu i da se ono menja – na bolje, naravno. Samo ako što više ljudi bude nastojalo da što više smanji emisiju ugljendioksida moguće je dugoročno ostvariti postavljene ciljeve, smatraju autori projekta. To je u skladu sa onom poslovicom „zrno po zrno….“. Naime, kada bi svako nemačko domaćinstvo godišnje uštedelo samo tonu ugljendioksida u atmosferu bi tokom godine stiglo 40 miliona tona manje. Cilj eksperimenta u Kelnu je mnogo ambiciozniji – svako domaćinstvo trebalo bi za četvrtinu da smanji doprinos emisiji ugljendioksida.

Ponašanje, a ne tehnika

U proseku, svaki građanin Nemačke godišnje „proizvede“ 11 tona ugljendioksida (CO2), polovinu te količine domaćinstva. Da bi se dugoročno smanjila potrošnja energije i emisija CO2 nije potrebno samo bolje izolovati kuće i preći u električni automobil. Sitnice u svakodnevnom životu su takođe značajne: prilikom kuvanja poklopiti sud, koristiti i ostatak toplote kada se ploča isključi, češće se voziti biciklom, jesti manje mesa… „Manje nam je stalo do tehničkih mera“, kaže Frank Vaskov, rukovodilac istraživanja i dodaje: “Ako se promeni način grejanja to je jednokratna odluka. Ali, novo grejanje nema mnogo smisla ako i dalje pogrešno vetrim ili pogrešno grejem. Potrebna je promena ponašanja i nastojimo da utvrdimo kako motivisati ljude da se drugačije ponašaju i šta su prepreke – zašto ljudi neke stvari neće“.

Kod Kordingovih je u pitanju prevoz. Porodica živi na preuređenom seoskom imanju, iza bašte su polja. Deca u školu ili na sport idu biciklom ili autobusom. Gabi Kording često ide na posao ili u kupovinu u okolini biciklom. Međutim, otac Kaj vozi se autom u firmu u centru Kelna, jer bi u protivnom ujutro morao da ustane mnogo ranije. Ipak, pokušaće: „Subotom moram da radim, ali ne tako rano kao radnim danom. Tada bih mogao da se vozim biciklom i da vidim kako to funkcioniše. Ako je u redu, možda bih mogao da se vozim biciklom i preko nedelje“.

Odricanje ima granice

Bračni par ima dva automobila. Novi ne planiraju, iako stari Mercedes u gradskoj vožnji troši deset litara na sto kilometara. Kordingovi su spremni da kada god je to moguće ostave auto na parkingu, ali ne i kada je reč o omiljenim hobijima. Članovi porodice su članovi sportskih ekipa i često kilometrima putuju na takmičenja. Na odmoru kampuju i jedre – i tu je neophodan automobil. Ali, da ne bi VW bus vozili poluprazan na takmičenje povezu i drugu decu.

A Ezlem Mani uopšte nema auto, kao ni polovina kelnskih „klima domaćinstava“. Za nekog ko živi u velikom gradu to je u međuvremenu postalo prilično normalno, kaže Vaskov – parking je skup, biciklom se stiže brže, mreža javnog saobraćaja je dobra. Mani, mlada lekarka, svakog dana se vozi tramvajem na posao u bolnicu. I ne smeta joj svetlo štedljivih sijalica koje je za mnoge suviše sivo.

Četvrtina manje CO2

Za sada, sve je o.k. Mani sa savetnicom Handan Anapa proverava ček-listu. Ali, šta je ovo? Kod nje je kod kuće neprestano uključen kompjuter. Zato je važno da se prebaci na štedljivi modus rada ili da se isključi, jer Mani ne sedi neprestano ispred kompjutera. Jednostavno je lenja za to, kaže mlada žena.

Cilj eksperimenta u Kelnu jeste da se emisija ugljendioksida smanji za četvrtinu na tri polja – u potrošnji energije, ishrani i prevozu. Nisu postavljeni nikakvi konkretni ciljevi za pojedine učesnike, jer su razlike suviše velike, kaže Vaskov. Ko pređe na eko-struju automatski štedi polovinu emisije CO2. Prepoloviti porciju mesa mnogo je teže. Rukovodilac projekta Vaskov kaže: „Naši saradnici već su utvrdili da mnogi razmišljaju o zaštiti klime i uštedama, ali ono što nedostaje jeste neko ili nešto da ih podstakne da to i učine“. Projekat „Klima u svakodnevici“ trebalo bi da predstavlja upravo taj podsticaj.

Autori: Matilda Duda-Jordanova / Nenad Briski
Odg. urednik: Jakov Leon