Svi se stavljaju u isti koš

U malim, oronulim čamcima oni koji prežive stižu do Malte i italijanskog ostrva Lampeduze, da bi potom bili smešteni u izbegličke logore. Njihova budućnost je neizvesna, jer zemlje članice Evropske unije nikako da postignu dogovor oko zajedničke migracione politike.

Loši uslovi u izbegličkim logorima

Kada je evropski komesar za pravosuđe Žak Baro nedavno posetio izbegličke logore na Lampeduzi i Malti, bio je šokiran onim što je tamo video. Nakon toga je portparol Evropske komisije Johanes Lajtenberger pozvao članice Evropske unije u pomoć: „Politika Komisije je da podstiče solidarnost, pomoć izbeglicama i članicama EU koje pokušavaju da nađu izlaz iz ove situacije.“ No, problemi nastaju kada je reč o solidarnosti kod prihvatanja izbeglica. Nemački ministar unutrašnjih poslova Volfgang Šojble je još 2005. godine izložio svoj predlog rešenja, rekavši da je za rešavanje problema najvažnija stroža kontrola granica EU i pomoć ljudima u njihovim državama, jer u tom slučaju ne bi ni imali potrebu za iseljavanjem.

Poželjno preventivno delovanje

EU već nekoliko godina pokušava preventivno da deluje kako ljudi ne bi bili prisiljeni da kreću na neizvestan put prema Evropi. Ipak, kritičari kažu da je migraciona politika Evropske unije usmerena samo na sprečavanje dolaska izbeglica. Među tim kritičarima je i visoki komesar UN za izbeglice, Antonio Gutereš koji ističe da treba težiti trajnim rešenjima u zemljama odakle izbeglice dolaze. On takođe smatra da Evropa ne sme da zaboravi na svoju odgovornost kada se radi o dodeli azila onima kojima je neophodan. „Evropa je kontinent azila i to tako mora i da ostane“, naglasio je Gutereš.

Stanje je dramatično

Nemački zastupnik u Evropskom parlamentu Volfgang Krajsl-Derfler posetio je Lampeduzu pre četiri godine i bio šokiran tamošnjim uslovima. On smatra da od tada nije ostvaren značajniji napredak. Vlasti svesno od početka pokušavaju da deklarišu izbeglice kao ilegalne, kaže Derfler: „Sada se svi stavljaju u isti koš i to je dramatično. Neko jeste ekonomska izbeglica, ali drugi bi možda imao pravo na azil, ali mu se od početka ne dopušta ostvarivanje tog prava. Takav slučaj je, pre svega, u Grčkoj, ali i u Italiji. Izbeglice niko ne informiše o njihovim pravima na azil. Oni se zatvaraju i šalju nazad“.

Nema solidarnosti u EU

Krajsl Dorfler optužuje i Evropsku komisiju da premalo čini kako bi zemlje poput Italije podsetila na njihovu odgovornost i obaveze. Kada je reč o solidarnosti unutar EU, on smatra da ni na tom polju nema većeg napretka. Dorfler navodi primer Nemačke početkom 90-ih godina, kada je u tu zemlju godišnje stizalo i do 280.000 izbeglica i kaže: „Države na jugu sada traže solidarnost, a ranije same nisu bile spremne da pomognu. Ne radi se samo o finansiranju, nego se mora reći da postoji problem izbeglica ne samo na Sredozemlju, nego i na zelenim granicama u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj. Zato je neophodno raspodeliti izbeglice.“

Iz svega toga može samo da se zaključi da je Evropska unija još veoma daleko od koordinisane, a kamoli zajedničke migracione politike.