Svršeno je sa okretanjem glave

Najkasnije od konflikta u Libiji tradicionalni saveznici postaju sumnjičavi prema spoljnoj politici Berlina. Podsetimo, na inicijativu bivšeg ministra spoljnih poslova Gida Vestervelea, Nemačka se 2011. uzdržala kada se u Savetu bezbednosti UN glasalo o vojnoj intervenciji koja bi zaštitila civilno stanovništvo od Gadafijevog režima.

Glasanje je bilo značajno jer je Berlin glasao kao Rusija i Kina, a ne kao tradicionalni partneri Francuska, Velika Britanija i Sjedinjene Države. Rizici su veliki, rekao je tada Vestervele, ali partnerima želimo svu sreću. To ne znači, objašnjavao je dalje šef diplomatije, da Nemačka nije spremna da preuzme međunarodnu odgovornost.

Zaokret spoljne politike

Ali tadašnja uzdržanost u Savetu bezbednosti poslala je saveznicima upravo takvu poruku – Berlin se sklanja kada je teško. Svojim govorom u Minhenu je predsednik Joahim Gauk dao šlagvort za već dugo neophodni zaokret nemačke spoljne politike. Nije on, naravno, prvi nemački političar koji traži jači međunarodni angažman Berlina. Međutim, težinu Gaukovim rečima daje način na koji ih obrazlaže, kao i njegova specifična nadpartijska pozicija u podeli političkih snaga u Berlinu.

Retorički ubedljivo je Gauk izneo zašto Nemačka – zemlja međunarodno povezana kao malo koja druga – ne sme da dopusti sebi mentalitet izolovanog ostrva. Zemlja koja od sadašnjeg međunarodnog poretka itekako profitira, nema pravo na „okretanje glave“.

Moguće i više vojnih misija

Jači globalni angažman Berlina, jasno kaže Gauk, treba da podrazumeva i vojne mere. Ali to nije paušalni poziv da se ubuduće jednostavno pošalje više nemačkih vojnika u krizna područja, objašnjava dalje predsednik. Isto tako, vojne intervencije ne mogu se od početka potpuno isključiti. Uzdržavanje od vojnih misija (na primer u Libiji) uistinu opisuje nemačku spoljnu politiku prethodnih godina i osetljivosti građana u Nemačkoj.

Međunarodni partneri pretvorili su se u uvo, slušajući Gaukov apel. U njihovim očima, i vrapci na grani znaju da Nemačka treba jače međunarodno da se angažuje. U domaćoj javnosti će Gaukov zahtev, nadajmo se, izazvati debatu koja debelo kasni. Prošla su vremena Nemačke koja ponavlja „može, ali bez nas“, zemlje koja je privredni div, a istovremeno politički patuljak. To sve ne znači da Nemačka mora da se angažuje globalno baš uvek i baš svuda. To je nemoguće i to niko ne traži. Ali da udobno okreće glavu kao do sada – to Nemačka više ne sme.

Komentar: Mihael Knige / nr
Odg. urednik: Ivan Đerković