Tajna služba i javne blamaže

«Moj predsednički mandat će ući u istoriju kao vreme u kome je Hladni rat počeo da baca senku na naše živote.» - Ovo su reči američkog predsednika Harija Trumana izgovorene 1953, a usledile su i reči o prvim koracima koje je trebalo preduzeti da bi taj rat bio dobijen: «Govoriće se i da smo tokom tih osam godina mi određivali kurs kako bismo pobedili u Hladnom ratu».

Jedan od najvažnijih iinstrumenata u tom procesu je svakako bila CIA. Zvanično osnovana 26. jula 1947, ova organizacija je nasledila ratnu tajnu službu OSS i imala je da ispuni dva zadatka odjednom.«Prvi zadatak je bio da se izbegne još jedan Perl Harbor. A drugi je bila borba protiv mračne pretnje koju je predstavljala Rusija», kaže Dejvid Mek Majkl je 80-ih godina i sam radio za tajnu službu, a danas je jedan od njenih najžešćih kritičara. Baš kao i novinar «Njujork tajmsa», Tim Vejner, koji je upravo objavio jednu mnogo hvaljenu knjigu o organizaciji CIA: «CIA je bila nova organizacija. Nije znala šta radi i morala je da uči iz svojih grešaka. A njih je bilo podosta u prvih 15 godina».

Na primer, pogrešno je procenjeno kada će Rusija imati svoju prvu atomsku bombu: «Još 1948. bivši šef CIA je uveravao predsednika da Rusija još najmanje deset godina neće imati sopstvenu atomsku bombu. A Moskva je već 1949 izvela svoj prvi test», prenosi Vejner.

Samo godinu dana kasnije, još jedna početnička greška, kaže Mek Majkl: «U junu 1950. izbio je Korejski rat – a da o tome niko ništa nije slutio».

Najveće neuspehe CIA je gotovo u pravilu beležila prilikom sprovođenja operacija tajnih agenata sa ciljem da se svrgnu pojedine vlade. Najpoznatija akcija te vrste bila je neuspela invazija na Kubu u Zalivu svinja. Tim Vejner: «Planer Ričard Bissel je nekako uspeo da samog sebe, a i predsednika, ubedi u to da će 1500 Kubanaca iz egzila moći da pobedi Kastrovu armiju od 60.000 ljudi i iz močvare koja se nalazila usred ničega trijuimfalno umaršira u Havanu».

Pre nekoliko nedelja, CIA je objavila stotine strana dokumenata o ovakvim debaklima. To su takozvane porodične tajne o propalim atentatima - na primer, na Fidela Kastra – ili o ilegalnim saslušanjima u inostranstvu. Džems Benford, koji je objavio brojne knjige o američkim tajnim službama, kaže: «To je već ironija. 70-ih godina, bile su to horor-priče. Svi su bili užasnuti. A sada to izgleda tako beznačajno u poređenju sa aktuelnim događajima».

Zbog najnovijih skandala oko pogrešnih informacija o oružju za masovno uništavanje u Iraku, o tajnim zatvorima u istočnoj Evropi i mučenja zatvorenika, CIA se ponovo nalazi tamo gde jedna tajna služba to najmanje želi – na naslovnim stranama. Doduše, ne sasvim svojom krivicom, kako kaže Tim Vejner: «Od Zaliva svinja, CIA je pod kontrolom predsednika. To je predsednikova tajna armija koja pripada Beloj kući. A predsednici su je pogrešno razumeli i zloupotrebljavali»...