Tajne pod oznakom "Ružino drvo"

Akta pod nazivom „Ružino drvo“ sadrže skoro 400 000 tajnih dosjea osobama i njihvoj operativnoj obradi. Dokumenta su snimljena na mikro filmovima i preneta na kompakt diskove.Istraživačima je bilo potrebno tri godine za obradu i procenu materijala. Sada je nadležno državno telo za papire Štazija objavilo prva dokumenta o zapadno nemačkim političarima iz kojih se vidi kako je DDR želeo da utiče na Zapadnu Nemačku, rekla je opunomoćenica Savezne vlade za Štazi akte Marijane Birthler.

„Ministarstvo za državnu bezbednost DDR-a jako se interesovalo za politiku Savezne Republike Nemačke i njene političare. Štazi je pokušavao da dobije što je više moguće informacija od njih. Malo podataka je ostalo o radu Štazija na Zapadu. Mi raspolažemo sa nepotpunim podatcima. Zbog toga je ono što imamo toliko važno, a u to spadaju i podatci sadržani u aktima „Ružino drvo“ koji nam pomažu da steknemo uvid u dimenzije i način rada Štazija na Zapadu.“

U papirima „Ružino drvo“ navedena su imena 43 savezna poslanika iz perioda od 1969 do 1972. Očigledno je da su samo petorica od njih bili saradnici Štazija; Karl Vinand iz SPD-a, Leo Vagner i Julius Štajner iz CDU-a. Štajner i Vagner su bili plaćeni od Štazija da u aprilu 1972. u glasanju o poverenju saveznom kancelaru Viliju Brantu daju svoj glas i omoguće mu ostanak na vlasti. Medjutim ne stoji procena prema kojoj je Štazi imao snagua frakcije u Bundestagu, kaže Marijane Birhler.Većina spominjanih političara u aktima „Ružino drvo“ kao što su SPD kancelar Helmut Šmit i njegov prethodnik Vili Brant ili predsednik CSU partije Franc Jozef Štraus, bili su pre žrtve nego počinitelji.

„Mi smo kod mnogih političara koji su imali Štazijev dosje našli takozvanu oznaku IMA – spoljni saradnici. To samo u pojedinim slučajevima znači da se iza toga i krio spoljni saradnik Štazija. U najvećem broju slučajeva radilo se o osobama koje su bile ciljano izabrane ili posmatrane.“

IMA je skraćenica za spoljnog saradnika koji je imao otvoren radni karton. Tako je ŠTAZI nazivao osobe koje su mu bile interesantne iz bilo kog razloga. To znači da su to mogli biti i ljudi koji su praćeni i bili žrtve Štazija. I oni izričito moraju da se saglase sa objavljivanjem svojih dosjea. To je jedan od razloga zašto su podatci iz takozvanog „Ružinog drveta“ tako dugo držani pod ključem.Nije se moglo jasno razgraničiti ko je žrtva a ko počinitelj.

Sledeće godine vladino telo koje brine o Štazi aktima želi da objavi obiman izveštaj o dokumentima „Ružinog drveta“. Znači, istorija saveznog parlamenta Bundestaga ne mora ponovo da bude pisana. Pogotovo ne posleratna Nemačka istorija. Akta u takozvanom dosjeu „Ružinog drveta“ najbolje ilustruju na koji apsurdni način je Štazi uticao - pogotovo na sudbinu Vili Branta. Prvo je tajna služba DDR-a kupila glasove poslanika partija Unije koji su se uzdržali prilikom izglasavanja poverenja kancelaru Brantu 1972, kada je SPD političar dobio većinu od dva glasa i tako ostao na poziciji kancelara. Malo kasnije Štazi se iako to nije želeo, pobrinuo za Brantov pad sa vlasti kada je otkriven njihov agent Ginter Gulijam koji je radio u kancelarovom okruženju. Bizarno poglavlje iz vremena „hladnog rata“ čiji akteri su većinom mrtvi ili penzionisani.

I dalje ostaje otvoreno drugo uzbudljivo pitanje; kako su mikro filmovi tajne službe DDR-a 1990.. godine stvarno prešli u ruke CIE.? I koliko informacija su Amerikanci zadržali samo za sebe?

M. Ditrih