Tamna strana uspeha

Sa lakoćom sviraju najteže kompozicije. Godine 1999. rediteljka Irene Langeman snimila je dokumentarni film o četvoro takve dece. Deset godina kasnije usledio je novi susret pred kamerama. Taj film će moći da se gleda u nemačkim bioskopima: „Konkurenti – Ruski vunderkindi“. Reč je o potresnoj dokumentaciji koja nam približava težak put ka koncertnim scenama.

„Ranije nisam nikad razmišljala o tome koliko sam talentovana. Ili o tome da sam nešto posebno. Jednostavno sam volela da sviram. Ali svake godine je bilo sve teže i teže. Danas, neposredno pred poslednji ispit, sve to doživljavam sasvim drugačije.“

Ovaj isečak iz filma prikazuje Irinu koja je sa 18 godina imala zavidnu koncertnu karijeru. Do tehničke virtuoznosti, muzičke zrelosti i jakih nerava došla je mukotrpnim radom. Dečija opuštenost davno je nestala. Usavršavanje u Centralnoj muzičkoj školi u Moskvi, jednoj od elitnih škola u zemlji, zahteva mnogo od učenika, kaže rediteljka Irene Langeman.

„Izbor je ekstreman. U pitanju je neverovatna podrška: ali se isto tako traži velika disciplina, deca mnogo toga moraju da se odreknu, moraju jako puno da vežbaju. Za uzvrat dobijaju mogućnost da dođu do Olimpa“, kaže rediteljka.

Sve isto od vremena Staljina

Jako darovita deca često poseduju apsolutni sluh. Irina je kao dete umela da odsvira muzička dela bez da je prethodno videla note. Za nju je prijemni ispit bio veoma lak. Intenzivni časovi koji su usledili za nju su predstavljali igru.

„Ovakva vrsta podrške je bila ista i u vreme Staljina, i Jeljcina, i Putina, i do dana današnjeg se ništa nije promenilo. Jedina promena se odnosi na činjenicu da, od ukidanja gvozdene zavese i stranci imaju pravo da studiraju na tim školama. Naravno, moraju da plate školarinu. Ostali ne moraju čak ništa ni da plate na školama za veoma talentovane muzičare.“

I pored visokih standarda, mladi Rusi, poput Irine, Nikite, Elene i Dimitra, koje ovaj dokumentarni film prati, doživljavaju muziku kao poklon koji ih usrećuje. A njihov instrument je centar njihovih života, čak i njihov prijatelj.

„Elena je u jednom intervjuu rekla da ništa drugo nije ni poznavala, nije umela da vozi bicikl ili da pliva. Ali, njoj ništa nije nedostajalo, jer to drugo nije ni poznavala. Sviranje je bilo jedino što joj je ispunjavalo život.“

Sa osam godina Elena je sama svirala na koncertu pred papom i kardinalima. Ali ti pompezni nastupi iz detinjstva imaju i svoju mračnu stranu.

„Više bih volela da sam imala obično detinjstvo. Onda bih mogla da se radujem svojim uspesima. Bilo bi mi drago da sam uspela u nečemu. Kada na početku imate takav uspeh, onda svoj kasniji život stalno upoređujete sa tim. Kao da stojite u sopstvenoj senci“, sa tugom govori Elena.

Prolaze samo „zanimljivi ljudi“

U međuvremenu ta mlada žena, koja u Hanoveru studira klavir, drži koncerte širom Nemačke. Odustala je od takmičenja. Nije mogla da podnese brutalan pritisak koji donosi konkurencija.

„Svi mogu da sviraju brzo, svi mogu da sviraju glasno. To više nije zanimljivo. Konkurencija je toliko jaka, da mi prihvatamo samo jedno: zanimljive ličnosti“, priča jedan član žirija.

Šansu dobija samo mali broj – bez obzira na talenat i savršeno sviranje. Biti poseban, izdvajati se iz mase – to je najbitnije. Agenti, sa kojima ta četiri bivša vunderkinda sarađuju, diktiraju čvrsta pravila. Jedan od agenata kaže:

„Minimum je da se pobedi na jednom od bitnih takmičenja. Ali postoje i lepe slučajnosti, a to je kada neki pijanista izostane zbog bolesti. U takvim trenucima postoji mogućnost da se gradi karijera.“

Autorke: Hajke Mund / Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković