Teška vremena za raznosače uglja

Deset sati ujutru u berlinskoj četvrti Krojcberg. Nosač uglja Dirk Kegler javlja se na mobilni iz svog starog kamiona.

„Da, ja sam. Gde ste? Koji broj u ulici Gičiner? U redu, ovde sam kod prodavnice pića. Odmah dolazim. Sve je jasno, u redu, ćao!“

Dirkove kolege kasne, a posla ima mnogo. U ovo doba godine, noću je već vrlo hladno i svi koji se greju na ugalj hoće da se obezbede za zimu.

U jeku smo sezone kada je reč o trgovini gorivom i posao sa prodajom uglja dobro ide. Dirk ne zna šta će biti kroz koju godinu. Kada vlasnici kuća uvedu grejanje na gas, obično poruše kaljeve peći.

„Da, kada se saniraju sve te kuće i mi ćemo naravno imati manje mušterija. Ranije smo raznosili ugalj uglavnom samo po Krojcbergu, nekoliko blokova oko naše radnje, a sada, od sredine 80-tih, vozimo po celom Berlinu. Od ujedinjenja Nemačke nosimo ugalj čak i u okolna mesta.“

Raznošenje uglja - porodična tradicija

Od avgusta do februara Dirk Kegler radi po 12 časova na dan. Ovaj četrdesetogodišnjak najpre puni džakove ugljem, zatim ih stavlja na kamion i onda raznosi.

Vremena su postala teška. Odavno zarada više nije dovoljna za celu godinu. Zato preko leta pomaže u selidbama i slično. Pa ipak, ni ne pomišlja da se odrekne svog posla i prekine porodičnu tradiciju.

„Moj pradeda je otvorio ovu radnju, pa je onda preuzeo deda. Moj otac je oženio moju majku i tako preuzeo radnju.“

Teško je zamisliti Krojcberg bez ove radnje. Dirkova porodica ima duboke korene u četvrti. Zabrinuto posmatra kako se ona menja:

„Nekada su ljudi u šest ili čak u pet ujutru žurili na posao, sa tašnama u rukama. Sada žure na golf. Potpuno drugi svet!“

Sociolozi grada odavno primećuju ovaj trend: radnici i činovnici se iseljavaju, a dolaze oni koji bolje zarađuju. Stanarine u Krojcbergu već godinama rastu. U odnosu na druge četvrti - natprosečno!

Autorke: Zelina Bajfild / Mirjana Kine-Veljković

Odgovorni urednik: Ivan Đerković