Teško je biti opozicija u Srbiji

Demokratska stranka, nekadašnja okosnica vlasti u Srbiji nakon 5. oktobra 2000. godine, trenutno je zaokupljena egzistencijalnim problemom – kako preživeti na političkoj sceni Srbije. Nakon katastrofalnog rezultata na poslednjim izborima, kada je jedva prešla cenzus, DS je počela da tone sve dublje. Najpre je Dragan Đilas smenio Borisa Tadića na čelu stranke, zatim se stranka pocepala na dva dela jer je Tadić napravio Novu demokratsku stranku (NDS), a tokom vikenda je stranka još jednom izabrala novog lidera Bojana Pajtića.

To praktično znači da se tokom protekle dve godine stranka uglavnom bavila sama sobom i da je za sve političke neuspehe rešenje pokušavala da pronađe u promeni rukovodstva partije. A to dalje znači da se DS skoro uopšte nije bavila svojim glavnim zadatkom – opozicionim delovanjem. To je verovatno jedan od razloga zašto je Srbija danas mesto u kome Srpska napredna stranka (SNS) neometano sprovodi svoju agresivnu politiku prema medijima, neistomišljenicima i političkim protivnicima.

Tri lidera za dve godine – nema tu mnogo perspektive

Kada jedna stranka u nepune dve godine promeni tri lidera to znači da tu nema mnogo sreće, uspeha, a ni perspektive, ocenjuje za DW politički analitičar Đorđe Vukadinović. „To što kažem nema sada veze sa konkretnim personalnim rešenjima i pitanjem da li je Đilas bolji od Tadića, ili Pajtić od Đilasa, već sa elementarnom činjenicom koja bi morala biti jasna i manje pismenim ljudima od onih u vrhu DS. Nova smena na čelu demokrata za mene stoga predstavlja nastavak svojevrsnog političkog samoubistva, koje traje još od izbora 2012 godine“, napominje Vukadinović.

Sada ne bi trebalo imati prevelike iluzije da će stranka nakon ovih promena nastaviti naročito jedinstveno da funkcioniše, kaže Vukadinović. Sama činjenica da je promenjeno tri lidera za dve godine svedoči o odsustvu koncepcije i jasnog političkog cilja koji nameravate da sprovedete, naglašava Vukadinović.

Beskrajna borba za vlast unutar DS iscrpla je očito previše energije unutar same stranke, ali i kod samih birača. Demokratska stranka je stoga došla u poziciju da se u javnosti razmišlja kako je sada već postalo nebitno ko je na čelu demokrata, i da je svejedno da li je to Đilas ili Pajtić. Đorđe Vukadinović smatra da DS još uvek nije došao u tu fazu, ali da ka njoj ubrzano ide. „To dovoljno govori o svojevrsnoj samomarginalizaciji stranke. To sad više nema toliko veze čak ni sa glasovima, biračima, mandatima, brojkama, i slično, već se pokazuje kao jedno stanje duha i svesti, koje se bavi samo frakcionaštvom unutar stranke. Mislim da je reč o jednoj vrsti političkog mazohizma“, ocenjuje Vukadinović.

Đilas čovek razdora – DS ponovo ujedinjen?

Novinar Slobodan Stupar navodi da je donekle iznenađen pobedom Bojana Pajtića i kaže da je očekivao da će Dragan Đilas ipak opstati na mestu šefa stranke. „Mogu da kažem da je pobeda Pajtića manje loša vest nego ponovni izbor Đilasa. Stranka je očito u padu i možda i nije loše da se nešto ipak promeni u vrhu stranke. Nisam siguran koliko Pajtić ima kapacitete za lidersku poziciju i tu sam prilično skeptičan, ali i on zaslužuje šansu da postigne neki rezultat, jer njegov prethodnik nije pokazao nikakav“, kaže Stupar.

„Mislim da se nakon pobede Pajtića sada otvaraju nove mogućnosti za ponovno objedinjavanje DS i nekog pomirenja Borisa Tadića i DS, smatra Stupar. „Dragan Đilas je tu figurirao kao čovek razdora, i to je bio jedan od glavnih razloga za stvaranje NDS. Sada kada Đilas više nije na čelu DS, čini mi se da tu postoje dobre šanse da se DS objedini“ kaže Stupar.

SNS realizuje program DS

Demokratska stranka je trenutno prilično beznačajan faktor na političkoj sceni Srbije, a jedan od glavnih razloga je to što su izgubili izbore – i to od SNS, stranke koju je praktično napravio Boris Tadić, kaže Stupar. Srpska napredna stranka je nakon toga praktično ukrala ili pozajmila političku platformu DS. Deluje malo iščašeno, ali SNS je danas najbolji realizator programa DS. A Demokratska stranka je tu gde jeste, na najnižim granama od svog osnivanja, primećuje Stupar.

Batine i pare

Upravo zbog toga je DS tokom protekle dve godine bio toliko slab da nije uspevao nikako da deluje kao ozbiljna opozicija, i da se posveti kritici vlasti, nastavlja Stupar. „To nisu činili pre svega iz straha, jer su bili izloženi stravičnom pritisku, a javnost je pri tome neće preterano braniti. A istorija pokazuje da onaj ko uzme vlast u Srbiji on uzme i batinu i pare“, kaže Stupar. „I onda se služi i batinom i parama da ućutka, ili utuče ono što se zove opozicijom. Tako da na pitanje što se nisu više bunili na sve loše poteze vlasti, ja mogu da kažem 'a što da se bune pa da prođu još gore nego sada kada se ne bune'“, odgovara Stupar.

Teže nego u vreme Miloševića

Katastrofalne poplave koje su pogodile Srbiju na površinu su izbacile i veliku količinu arogancije i skandaloznih reakcija vlasti tokom poplava. Vanredno stanje je bilo skoro pa ratno stanje, i reakcija Demokratske stranke i opozicije na loše poteze vlasti potpuno je izostala. Đorđe Vukadinović takođe navodi da u Srbiji danas nije lako biti opozicija i da je licemerno to ne konstatovati. „U mnogim aspektima danas je teže biti opozicija nego u vreme devedesetih u Srbiji: položaj opozicije, medijski prostor, politički prostor, stigmatizacija, satanizacija i kriminalizacija opozicije – to je možda i gore nego u onim ratnim godinama pod Miloševićem. Drugi razlog je taj što je DS opet bio u svojoj unutrašnjoj borbi, zabavljen svojim jadom, i verovatno nisu hteli da previše navlače gnev Aleksandra Vučića kritikom činjenja i nečinjenja, i kritikom onih skandaloznih sednica kriznog štaba. Treća mogućnost je da je DS smatrao da možda u zaista teško situaciji izazvanoj poplavama nije umesno kritikovati vlasti, ali mislim da je taj razlog ipak manje bitan od ona prva dva“, kaže Vukadinović.