Tihi raspad SSSR-a pre 20 godina

Radilo se o pitanju sve ili ništa. Sovjetski Savez bio je 1991. u velikoj krizi. Industrijska proizvodnja bila je u opadanju, povećavao se broj nezaposlenih, a inflacija je jela svaku ušteđevinu građana. Etničke tenzije su rasle. U Gruziji i Azerbejdžanu počelo je da se puca. Litvanija je prva, 1990, proglasila nezavisnost. U januaru 1991, Moskva šalje u Vilnjus specijalnu jedinicu KGB-a. U napadu na televizijski toranj u glavnom gradu Litvanije poginulo je četrnaestoro ljudi. Međutim, otcepljenje Litvanije više nije moglo da se spreči. Predsednik Mihail Gorbačov postepeno gubi kontrolu nad situacijom u zemlji.

„Sovjetski Savez je mogao da bude sačuvan“, kaže Gorbačov danas. On se svojevremeno zalagao za veću samostalnost republika. U martu 1991. Gorbačov raspisuje referendum. Zvanični podaci pokazali su da je 70 odsto stanovnika tada bilo za očuvanje Sovjetskog Saveza kao reformisane federacije suverenih republika sa jednakim pravima. Ali kako je trebalo da izgleda taj novi Sovjetski Savez? Pregovori u Gorbačovljevoj rezidenciji Novo-Ograrjevo pokazali su se kao veoma teški: na njima je učestvovalo samo devet od ukupno petnaest sovjetskih republika. Gorbačovu je ipak pošlo za rukom da sastavi novi državni ugovor koji je trebalo da sačuva zemlju. Potpisivanje ugovora bilo je planirano za 20. avgust 1991, međutim do toga nije došlo.

Pokušaj puča tvrdolinijaša

Dan pre predviđenog potpisivanja, 19. avgusta 1991, dogodilo se ono čega su se mnogi na Zapadu pribojavali – puč protiv Gorbačova. Grupa Sovjetskih tvrdolinijaša, među kojima su bili ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, kao i šef KGB-a, formirali su „Komitet za hitne slučajeve“. Stariji komunisti sa nepoverenjem su gledali na reforme Gorbačova. „Shvatili su da uobičajenim političkim sredstvima nisu mogli ništa da postignu. Zato su se odlučili za puč“, priseća se Gorbačov.

S obrazloženjem da je Gorbačov bolestan, zaverenici zatvaraju predsednika i njegovu porodicu u njihovu vikendicu na Krimu i blokiraju mu svaki kontakt sa spoljašnjim svetom. U zemlji se proglašava vanredno stanje, a na moskovske ulice izlaze tenkovi. Pučistu ističu da Sovjetski Savez žele da sačuvaju od „katastrofe“.

Punim gasom u ambis

Puč ne uspeva. U avgustu 1991, funkciju predsednika zemlje preuzima Boris Jeljcin, koji se profilisao kao protivnik komunista. Desetine hiljada ljudi okuplja se ispred njegove rezidencije u Moskvi i protestuje protiv puča. Situacija postaje potpuno nepregledna. Tri osobe su poginule kada je uveče, u centar grada, ušla kolona tenkova. Tri dana kasnije ukida se vanredno stanje i vidljivo oslabljeni Gorbačov se 22. avgusta vraća u Moskvu. Pučisti se hapse, neki od njih izvršili su samoubistvo. Rad Komunističke partije je zabranjen.

Tvrdolinijaši su pučem želeli da spasu Sovjetski Savez, ali on je delovao kao katalizator. Za vreme trajanja puča nezavisnost je proglasila i Estonija, a ubrzo zatim i Ukrajina i druge republike. Gorbačov bez uspeha pokušava da dobije podršku za novi državni ugovor. Tri meseca nakon puča, predsednici Rusije, Ukrajine i Belorusije formiraju Zajednicu nezavisnih država (ZND). Sovjetski Savez se oficijelno raspao 26. decembra 1991, a Gorbačov se povukao sa funkcije.

„Same sebi stavile omču oko vrata“

Dvadeset godina kasnije, Gerhard Simon, stručnjak za istoriju istočne Evrope sa kelnskog univerziteta kaže da je vrlo zagonetno to da se Sovjetski Savez raspao tako munjevito i relativno nenasilno. „Da li jedna svetska sila zaista može na taj način da se povuče, kao kada se u pozorištu spusti zavesa i ljudi odu svojim kućama?“ Simon smatra da je snaga Sovjetskog Saveza bila precenjena: „Po pitanju nuklearnog naoružanja Sovjetski Savez je svakako bio veoma jak, ali privredno nikada nije mogao da parira SAD.“

Konkurencija između komunizma i kapitalizma igrala je veoma važnu ulogu prilikom raspada SSSR-a, smatra Simon. „Jedan od razloga za raspad sovjetskog sistema je i priznanje Zapadu, da ima bolju privredu, više sloboda, kao i fascinacija njegovim sjajem. Bez obzira da li je reč o automobilima, cipelama ili kozmetici – milioni sovjetskih građana sanjali su o proizvodima sa Zapada, koje sebi nisu mogli da priušte“, objašnjava Simon. „Velika greška sovjetske propagande i ideologije je bila ta što su oduvek želele da se mere sa Zapadom. Same su sebi stavile omču oko vrata“, naglašava Simon.

Jeljcin želeo kraj Sovjetskog Saveza

Stručnjak za istočnu Evropu, Gerhard Simon, najviše je začuđen dešavanjima u najvećoj zemlji Sovjetskog Saveza: „U svetskoj istoriji to je veoma redak slučaj da najjača grupa u zemlji - Rusija, odnosno njihova politička klasa, nisu više želeli Sovjetski Savez.“ Tu pre svega misli na Borisa Jeljcina, koji se zalagao za suverenitet Rusije i koji je kasnije naložio da se ukine novac za sovjetske službe u Moskvi. Jeljcin je želeo kraj Sovjetskog Saveza, u to nema sumnje“, zaključuje Simon.

Međutim, 1991. godine Jeljcin se nije altruistički odnosio prema drugim sovjetskim republikama. Predsednik Rusije smatrao je da će Moskva sačuvati svoj uticaj u Zajednici nezavisnih država, kaže Simon. Da su se stvari ipak drugačije razvijale, pokazuje i to da Jeljcin i njegovi ljudi, baš kao i ranije Gorbačov, nisu dobro procenili posledice svoga delovanja.

Autori: Roman Gončarenko / Boris Rabrenović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković