Trgovina ljudima - biznis vredan milijarde

Nigerijski sudija Džoj Ezeilo, specijalna izaslanica UN nadležna za borbu protiv trgovine ljudima kaže da se taj zločin širi neverovatnom brzinom. „Trgovina ljudima je na trećem mestu, odmah iza trgovine oružjem i drogom. Reč je o poslovima vrednim milijarde“, objašnjava Ezeilova.

Borbu protiv trgovine ljudima otežava činjenica što mnoge žrtve ne žele da govore, većina zbog straha i pretnji, a neke i zbog sramote. Džoj Ezeilo procenjuje da u svetu godišnje i do 2,5 miliona ljudi postaju žrtve trgovine ljudima. Jedna od njih je i Jana Kohut iz Bosne i Hercegovine. Njoj je danas 30 godina. U jesen 2004. godine bila je oteta i zlostavljana. Četiri meseca bila je primorana na prostituciju u Sloveniji.

„Obično se misli da su tim problemom pogođeni ljudi iz trećeg sveta ili žene bez obrazovanja. Ali nije tako. Neverovatno je to kako mreža trgovine ljudima jednostavno funkcioniše. Dovoljno je da u jednoj takvoj grupi bude petoro ljudi, pa da taj lanac funkcioniše i da se u istom obrće novac“, kaže Džoj Ezeilo.

Žrtve proglašavaju kriminalcima

Trgovci ljudima koriste svaku priliku. Do potencijalnih žrtava najlakše dolaze u kriznim regionima, gde vlada siromaštvo ili gde postoje sukobi. O tome da li će neko biti radno ili seksualno eksploatisan zavisi od ponude i potražnje, kaže Žan Filip Šozi iz Međunarodne organizacije za migracije.

„Trgovina ljudima postoji zato što postoji potražnja za eksploatacijom ljudi. Zato smo i angažovani u onim područjima gde sumnjamo da postoji mogućnost za radnom i seksualnom eksploatacijom.“

Trgovina ljudima je iskorišćavanje ljudi. Žrtve raznim trikovima, nasiljem ili pretnjama bivaju primorane na eksploataciju. One potiču iz gotovo svih krajeva sveta. Kada ih oslobode, većina zemalja žrtve po hitnom postupku vraćaju u domovinu, a to nije ispravna odluka, kaže Ezeilova.

„Žrtve se time proglašavaju kriminalcima. Hapse ih, nazivaju ih ilegalnim migrantima. Obično im se govori ako budete sa nama sarađivali moći ćete da ostanete. To je uslovljavanje. Njima mora biti ponuđena bezuslovna pomoć. Nadležni moraju promeniti svoj odnos prema problemu trgovine ljudima. Reč je pre svega o kršenju osnovnih ljudskih prava.“

„Kad mogu da nađu izgubljenog psa, zašto ne bi i čoveka?“

Doduše, Jana Kohut pozdravlja svaku pomoć države. Ali njeno iskustvo ju je naučilo da se ne vredi mnogo oslanjati na policiju i nadležne organe. Ona pre svega, na ljude apeluje da budu manje ravnodušni.

„Kada nestane neki pas, on će verovatno u toku istog tog dana biti pronađen. Kompletno okruženje će biti mobilisano, uključujući i društva za zaštitu životinja. Takva vrsta odgovornosti je potrebna i u borbi protiv trgovine ljudima. Ako to može da funkcioniše za psima, onda bi to moralo da funkcioniše i kada je o ljudima reč.“

Autori: Klaudija Vite, Ženeva / Jakov Leon

Odgovorni urednik: Ivan Đerković