Tri decenije od uvodjenja prava radnika na suodlučivanje
3. septembar 2006.
Toj odluci prethodili su veliki otpori preduzetnika. Jedna rečenima izneta u javnost tih godina to najverodostojnije pojašnjava. "Demorkatizacija privrede je besmislena poput demokratizacije škola, kasarni iili vaspitno-popravnih domova", prenosila je štampa ocenu pojedinih privrednika. U rudarstvu i indsutriji železa i čelika se medjutim još od 1951e praktikovalo da se predstavnici radnika imenuju u nadzornim odborima.
Nemački Zakon o suodlučivanju radnika u preduzećima je prilično komplikovano. Ukoliko firma ima više od petoro radnika, oni imaju pravo na osnivanje radničkog saveta, koje suodlučuje o otkazima, prekovremenom radu i o nagradjivanju. Preduzetnici su uvek isticali kako do stvara troškove, koji nastaju kada radnici, koji se brinu o ovim pitanjima, moraju praktično da zapostave svoje svakodnevne poslove u pogonu. Medjutim osnivanje radničkih saveta je doprinelo socijalnom miru, kaže šef Saveznog udruženja radnika Rajnhard Gener i dodajući:
"Mišljenja sam da je suodlučivanje u Nemačkoj dovelo do promena u strukturama, koje su omogućile prilgodjavanje preduzeća potrebi da i sami radnici imaju pravo na suodlučivanje. Mi se stoga i zalažemo za ostvarivanje ovog prava i svakodnevno se borimo da ga, koliko možemo, proširimo. No, to nije problem. Radi se zapravo o tome, kako da ovo pravo prilagodimo medjunarodnim normama, kako ne bismo bili izolovani".
Nijedna zemlja na svetu nije naime preuzela nemački sistem suodlučivanja u privatnim preduzećima, pogotovo u akcionarskim društvima, kao i svim drugim kompanijama. Zaposleni su tamo članovi Nadzornog odbora, koje kontroliše upravljanje i vodjenje poslova firmom. Ukoliko preduzeće zapošljava 2000 ljudi, onda radnici čine jednu trećinu članova Nadzornog odbora. Ukoliko se radi o još većim kompanijama, onda čak polovinu. Medjutim u tom slučaju poslodavci i vlasnici kapitala, odnosno predsedavajući nadzornih odbora raspolažu duplim brojem glasova, tako da predstavnici radnika uvek mogu biti nadglasani.
U stotinama nemačkih firmi predstavnici radnika ostvaruju pravo na suodlučivanje u poslovanju iako se poslodavci uvek žale da to košta i da rezultira lošim i bespotrebnim kompromisima. U tome ima istine ali postavlja se pitanje, da li sindikalni funkcioneri, koji sede u nadzornim odborima, svesno prave štetu preduzećima. Najbolji primer za to je bivši predsednik sindikata metalaca Klaus Cvikel. On je dobio milionske premije ne bi li podržao dogovor oko preuzimanja nemačke telekomunikacione kompanije Mannesman od strane britanskog Vodafona. Ovaj skandal imao je i sudski epilog. Sindikati se generalno ne opiru modernizaciji prava o suodlučivanju radnika u preduzećima. Njihovi predstavnici dobro znaju da se ovaj zakon mora prilagoditi s obzirom na globalizaciju i sve veću internacionalizaciju preduzeća. Predsednik nemačkog sindikalnog saveza Mihael Zomer o svemu tome kaže:
"Radi se o tome da bi moralo da krenemo u napad. I da tematizujemo problem sve dok neko svima ne postane jasno da se nešto preduzeti. Kao sindikati mi moramo odlučno braniti pravo na suodlučivanje, ali što je mudrije moguće kako bi kada je to potrebnoo svakom preduzeće bili u prilici da postigne poseban sporazum, kada je o njegovim radnicima reč".
Medjutim, nemački zakonski okvir u domenu prava na suodlučivanje je novim propisima Evropske Unije doveden u pitanje. Evropski sud je doneo odluku da svaki privredni subjekt na nemačkom području može da primeni i zakone drugih zemalja, kako bi izbegao pravo na suodlučivanje radnika u preduzećima. I u ranije je bilo moguće, da se nakon udruživanja ili preuzimanja kompanija, spreči suodlučivanje saradnika u nadzornim telima. To potvrdjuje primer udruživanja hemijskih i farmaceutskih giganata nemačkog Hehsta i francuskog Ron-Poluenca u okviru koncerna Aventis sa sedištem u Strazburu.
Prilike u drugim država pokazuju da bi prisustvo radnika u nadzornim odborima imalo svoje opravdanje. U Italiji recimo ne postoji telo koje bi posredovalo izmedju poslodavca i radnika. U praksi to znači: poslodavac odredjuje pravila, radnici štrajkuju a tek onda se stupa u pregovore. Ni u Španiji nema suodlučivanja radnika u preduzećima. Ali zato radnici imaju puno veća zakonska prava nego u drugim evropskim državama. U Španiji je skoro nemoguće otpustiti stalno zaposlenog radnika, jer su otpremnine izrazito velike.