Tri godine bez diktature

„Revolucionari su želeli da od revolucije svi građani jednako profitiraju. Međutim, do toga nije došlo“, kaže Suail Aidudi i kritikuje nestručnost političara nakon revolucije. „U Tunisu su mnogi na margini, nemaju mogućnost zapošljavanja i žive u velikoj nesigurnosti. Lično sam nezaposlen već deset godina“, kaže Aidudi koji je završio fakultet. Taj 32-godišnjak za život zarađuje tako što povremeno radi kao konobar, nosač kofera ili pomaže u kuhinji. „Ja ne mogu sebi da priuštim da osnujem porodicu“, kaže Aidudi.

Demokratija kao plen

Mnogim mladi u Tunisu žive kao Suail. Nemaju posao iako su završili fakultet. Od 11 miliona Tunišana, 700.000 je nezaposleno. Od tog broja, njih 400.000 ima visoko obrazovanje. Salem Ajari iz nevladine organizacije nezaposlenih osoba koje su završile fakultet, kaže da je to „bomba koja bi svakog trenutka mogla da eksplodira“. „Program zapošljavanja je u stvari usvojen, ali nikada nije primenjen u praksi“, kaže Ajari.

Zbog toga Tunišani sa nestrpljenjem očekuju Ustav koji im je obećan na treću godišnjicu svrgavanja sa vlasti predsednika Ben Alija (14.1). Tarek Sana više ne veruje takvim obećanjima. „Aktuelna elita nakon revolucije demokratiju shvata kao plen, odnosno ulov. Koriste je kao instrument za bogaćenje i ostvarivanje sopstvenih interesa“, kaže Sana.

Sana (60) je zlatar, i radnju u aveniji De Burgiba nasledio je od oca. On sebe vidi kao hroničara revolucije koja je pre tri godine počela pred njegovim vratima. „Važno je da mladi svoju perspektivu vide u Tunisu, i da ovde ostanu: uzdam se u mladu generaciju, one koji imaju između 20 i 30 godina i koji odrastaju u atmosferi slobode. Oni će nastaviti da koračaju putevima revolucije. Potrebna nam je revolucija u načinu razmišljanja“, ističe Sana.

Učenje života u slobodi

Slično zahteva i Amel Grani, borkinja za prava žena koja je, kako tokom Ben Alijevog vremena, a tako i nakon revolucije, ostala kritičarka političkih i društvenih dešavanja. „Naše društvo mora da nauči kako se treba odnositi prema slobodi. To se odnosi kako na sudije i učitelje, tako i na novinare i umetnike“, kaže Grani.

Pozitivan rezultat revolucije u Tunisu beleži se na polju slobode medija. Danas postoji više od 40 radio stanica i isto toliko novina. Umesto državne propagande i diktature moguće je čuti različita mišljenja. „To je dobro“, kaže Behir Uarda, koordinator nevladine organizacije za zaštitu slobode štampe.

Diktatorove metode se vraćaju

Uarda ipak upozorava da nova sloboda štampe predstavlja i neku vrstu opasnosti. Otkako je na vlasti islamistička stranka „Enahda“, često dolazi do slučajeva u kojim vlada pokušava da manipuliše medijima i novinarima.

„Postoji tendencija vraćanja starim metodama Ben Alijeve diktature i uticaja na medije“, kaže Behir Uarda. „Postoje određene odluke pojedinih osoba. Osobe koje su bliske vlasti postavljaju se na rukovodeća mesta u državnim medijima i otvaraju se nove medijske kuće koje uopšte nemaju licencu“, kaže Uarda.

Velika opasnost za novu medijsku raznolikost je njena loša privredna situacija: nedostatak moderne tehnike i novca, ali i malo reklamno tržište. Mnoge radio i televizijske stanice zavise od finansijske pomoći pojedinaca ili preduzeća. Mnogim medijima nedostaju ili sredstva ili hrabrost da obavljaju svoje zadatke, a to je otkrivanje spornih tema.

Mediji kao igračka vlasti

Uarda kaže da novinari u Tunisu još nisu pronašli svoju pravu ulogu. „Ne bave se kritičkim i nezavisnim novinarstvom. Novinari i mediji zaobilaze važne teme“, mišljenja je Salema Ajarija. Mediji bi trebalo da budu kontrolna instanca, kritičar transformacije. „Naši mediji ne pišu o tome gde nestaje novac i zašto, kako je planirano, on ne završava u programima za zapošljavanje. Državni mediji su brzo postali igračka vlasti. O nezaposlenosti ili politički teškim temama se u državnim medijima skoro i ne govori“, kaže Ajari.

Autori: Ute Šefer / Mehmed Smajić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković