Trka za gasom i tržištem

Nemačka uvozi 37 procenata gasa iz Rusija, situacija je slična i u mnogim drugim članicama EU. Rusija se smatra pouzdanim isporučiocem, mada je bilo problema i Rajner Vik kaže:

„Dešavalo se da je bilo nervoze oko isporuka, jer je gas za Moskvu i sredstvo politike. Toga EU želi da se oslobodi i zato traži alternativne izvore snabdevanja“.

Jedna od alternativa bio bi iranski gas – posle Rusije Teheran ima najveće rezerve gasa u svetu. Osim toga, zainteresovan je da taj gas prodaje u EU, a postoji i dodatni pritisak – veliko polje gasa u Persijskom zalivu deli sa Katarom. Što jedna strana više isporučuje, drugoj ostaje manje. Rajner Vik kaže:

„Jasno je da će i u Evropi i u svetu biti potrebno sve više gasa. Za Evropu to znači i da će rasti zavisnost od uvoza“.

Nuklearni program i gas

Dakle, sve bi moglo biti jednostavno da nije spora oko iranskog nuklearnog programa. UN su uvele sankcije Teheranu i SAD već godinama vrše snažan pritisak na kompanije koje sarađuju sa Iranom. Cilj je da se Iran što više ekonomski izoluje, uključujući i gas.

Deo priče je i gasovod Nabuko koji gradi konzorcijum od šest evropskih kompanija. Gasovod, dug tri hiljade kilometara, povezaće Kaspijsko more sa EU – polaziće od Turske i preko Bugarske, Rumunije i Mađarske stizati do Beča. Trebalo bi da bude gotov 2013. godine, ali još nije izvesno čiji gas će se transportovati. Rusi bi da spreče da budu zaobiđeni i vrše snažan pritisak na zemlje regiona – Azerbejdžan i Kazahstan.

Rajner Vik smatra da ni Iran još nije izbačen iz igre i kaže:

„Sada se stiče utisak da bi se neke zemlje moglo povući zbog saradnje sa Rusijom. Zato postaje sve značajniji Iran“.

Priključak preko Turske

Teheran je ove godine zabeležio uspeh potpisavši sporazum sa Turskom o isporukama gasa. Predviđena je izgradnja gasovoda do Turske što otvara mogućnost povezivanja sa potrošačima u EU.

Međutim, sve dok ne bude rešen spor oko iranskog nuklearnog programa snabdevanje gasom iz Irana za EU ostaje pusta želja. Kako su poslovi sa gasom skupi i dugoročni Johanes Rajsner iz berlinske Fondacije nauka i politika zalaže se za otvoren razgovor i kaže:

„Ne želimo iransku bombu, ali imamo i sopstvene interese (za snabdevanje energijom) koje ne možemo zanemariti. Rešenje bi bilo da novu američku vladu držimo za reč i zahtevamo da pregovara sa Teheranom. A Amerikancima bismo mogli i reći: postoji tranatlantska bliskost, ali i transatlantske razlike. Za razliku od SAD, EU je dugoročno mnogo više upućena na iranski gas“, kaže Johanes Rajsner.