Turska armija – čuvar demokratije ili…

Povodom najnovijih previranja u Turskoj list Ziddojče cajtung iz Minhena piše:

„Može zvučati pomalo komično kada jedan istanbulski list hapšenje generala komentariše pod naslovom „Znak normalizacije“ – u pitanju je za Tursku upravo spektakularna akcija. Štaviše, list je u pravu – ljudi koji su osumnjičeni da su planirali ubistva civila i sukob sa susednom državom kako bi izazvali haos i srušili vladu u svakoj normalnoj zemlji bili bi izvedeni pred sud. Jedino u Turskoj to niko nije smatrao mogućim, jer su ti ljudi nosili uniformu i bili nedodirljivi. Do sada.

Mit o armiji

Ima i na Zapadu onih koji veruju u mit o turskoj armiji kao jedinom garantu sekularnog uređenja zemlje. Ima političara koji dele mišljenje izraelskog predsednika Šimona Peresa: „Turska je jedina zemlja sveta u kojoj jedna nedemokratska institucija kakva je vojska ima ulogu čuvara demokratije“. U takvoj slici Turske premijer Tajip Erdogan je nepouzdan političar u koga se sumnja da namerava da pretvori zemlju u državu božju à la Iran.

Dakle, armija kao dobroćudan krotitelj koji mora da drži Turke na uzdi kako se ne bi preobratili u narod mula? Ništa nije dalje od istine. Tursku ne ugrožava islamizam , nego joj prete nacionalizam i militarizam. Armija je od 1960. godine četiri puta izvršila državni udar. Ona je mučila i ubijala građane. Ona je nametnula zemlji ustav na osnovu koga se i dan danas krše ljudska prava. Armija je stvorila „sekularizam“ koji u stvarnosti to nije. U Turskoj nema odvajanja religije i države nego država totalno kontroliše religiju. Generali su iz pozadine upravljali vladama i, kako se ispostavilo, kovali zaveru protiv vlade koju nisu mogli da kontrolišu.

Hapšenje osumnjičenih za zaveru je krajnje značajno, jer u Turskoj predstavlja korak napred u epskoj borbi demokrata i nedemokrata. Demokratija još ni izdaleka nije izvojevala pobedu.

Sledi reforma pravosuđa

U meri u kojoj armija gubi uticaj visoko sudstvo postaje poslednji bastion starog režima: ono se oseća obaveznim ne prema pravu i pravednosti, nego prema sopstvenoj moći i svetim principima prošlog veka.

Vojno-birokratski kompleks ima podršku i u delu medija. Tako je nedavno pokrenuta gotovo orvelovska kampanja: kada vlada uspe da progura reforme kroz parlament onda se piše o „diktaturi većine“, kada premijer kritikuje vrhovne sudije i tužioce koji rade na svoju ruku optužuju ga za „civilno tutorstvo“.

Istina je, Erdogan je napravio mnoge greške i često se ponašao kao slon u staklarskoj radnji. Ali, trenutno pokazuje odlučnost kojom nije uvek mogao da se pohvali. Čini se da je shvatio da je došao trenutka za radikalne poteze. Na redu je reforma pravosuđa. Ukoliko želi uspeh mora da uveri i sumnjičave da mu je zaista stalo do demokratije, a ne do osvajanja tvrđave u kojoj će se onda ustoličiti kao vladar.

U trenutnim previranjima mnogo je optimista – zbog toga što je već prekršeno toliko tabua da se više ne može nazad i što je društvo značajno napredovalo tokom proteklih godina. A vojska? Ona nije monolitna. Ima nepoznatih oficira koji već mesecima novinare snabdevaju vrećama dokumenata. Sve to ukazuje da bi oproštaj sa prošlošću mogao uspeti – sa novim generalima koji više neće biti gospodari, nego sluge, sluge demokratije“, piše „Ziddojče cajtung“.

sz/nb/zbs