Turskoj (ni)je mesto u EU?

List Noje osnabriker cajtung piše: „Masakr lekarskog tima ukazuje na beskrupuloznu, ali uspešnu gerilsku strategiju talibana: radikalni islamisti ponose se ubistvom deset bespomoćnih ljudi koji su došli iz Engleske, Nemačke i SAD kako bi pomogli najsiromašnijim. Ovo krvoproliće deo je serije otmica i napada kojima fanatici žele da zastraše i slome volju protivnika. Zato muče žrtve na seoskim trgovima, odsecaju noseve i uši nastavnicama u školama za devojčice i odsecaju glave taocima pred uključenim kamerama. Sve to daje rezultate: mnogi Avganistanci više se ne usuđuju da sarađuju sa NATO, Ujedinjenim nacijama ili sopstvenim vlastima. Evropa i SAD duboko su frustrirane. Učestali zahtevi za povlačenjem idu na ruku talibanima“, piše „Noje osnabriker cajtung“.

List Vestfalen blat piše o istoj temi: „Ubijeni nisu nosili uniforme i nisu bili naoružani, pa ipak su morali da umru. Talibani se čak hvale time što su pobili ovih desetoro ljudi na severoistoku zemlje, kako kažu, zbog toga što su širili hrišćanstvo u Avganistanu. Pri tom očni lekari koje je poslala IAM nisu ni pitali za veru, nego su ostavili dobro plaćene poslove u Njujorku ili Londonu kako bi pomogli ljudima i u najzabitijim selima na Hindukušu – do sada su tamo imali 250.000 pacijenata. To se zove hrišćanska ljubav prema bližnjima, ali upravo to je bilo sumnjivo talibanima.

Idealisti sa Zapada imali su hrabrost da bez vojne zaštite putuju Avganistanom. Verovali su da se zbog miroljubivih namera neće naći na nišanu talibana. Na žalost, prevarili su se. Ponovo se pokazalo da se vojna intervencija i civilna obnova međusobno ne isključuju – naprotiv. Ovo krvoproliće je još jedan dokaz da je bez zaštite vojnika teško moguća humanitarna pomoć“, piše list „Vestfalen blat“.

Najzad, komentator lista Hanoverše algemajne cajtung se pita: „Ima li još spasa Avganistanu? Imajući u vidu poslednje događaje na Hindukušu gotovo je nemoguće na to pitanje odgovoriti sa nedvosmislenim „da“. Tamo gde ubijaju strane lekare koji su došli da pomognu sve je teže najsiromašnijim među siromašnim pružiti nadu u bolju budućnost. Nisu talibani jedini koji onemogućavaju civilnu obnovu. Kriminalci i gospodari droge u značajnoj meri doprinose destabilizaciji mnogih provincija. Ni devet godina nakon početka međunarodne misije nema recepta kako omogućiti u Avganistanu mirnu koegzistenciju različitih klanova i nacija“, piše „Hanoverše algemajne cajtung“.

List Vestfalen blat tematizuje prijem Turske u EU i piše:

„Uvek kada se povede reč o prijemu Turske u EU pojave se mrzovolja i nelagodnost. Protivnici prijema strahuju da će Turska biti preveliki teret, da će izvoziti islam i preplaviti Zapad jevtinom radnom snagom. Oni zahtevaju da se odustane od prijema Turske. Turska, smatra na primer ugledni nemački novinar Peter-Šol Latur, ne pripada zapadnoj kulturi i zato joj nije mesto u EU. Njen prijem predstavljao bi kobnu grešku.

U svom tom uzbuđenju zaboravlja se da Turska ni izdaleka još nije spremna da postane članica. Istina, premijer Redžep Tajip Erdogan bi da zemlja što pre bude u EU, ali je, zapravo, još na početku puta. Naime, dok ne ispuni kriterijume, ne može da postane članica, a kriterijumi su strogi: zabrana poligamije, mučenja, ubistava zbog časti, ograničavanja slobode štampe i verskih sloboda, nepotpuna demokratija, diskriminacije manjina, problem severnog dela Kipra, poricanje genocida nad Jermenima. Sve to EU ne može da toleriše.

Istina, Erdogan je poveo Tursku putem revolucionarnih reformi – ukinuta je smrtna kazna, mučenje zabranjeno, ubistva zbog časti stavljena van zakona, pravosuđe je reformisano, položaj Kurda poboljšan, islamizam suzbijen. Zemlja nastoji da obezbedi uslove za prijem u EU.

Za prijem ima više razloga: moderna i i demokratska Turska mogla bi biti primer drugim islamskim zemljama i tako bi bio blokiran uspon fundamentalista. Geostrateški Turska bi ostala deo Zapada, a dinamična turska privreda produbila bi saradnju sa ostalim članicama. Sve to bilo bi u obostranom interesu. Zapad ne bi bio preplavljen jevtinom radnom snagom, jer bi ona bila potrebna turskoj privredi u usponu.

Uprkos tome i dalje se može samo uslovno govoriti o prijemu. Pregovori su do sada zaključeni samo o dva od ukupno 35 takozvanih poglavlja. U izveštaju EU za prošlu godinu kritikovani su nedostaci kada je reč o slobodi štampe i izražavanja mišljenja, reformi pravosuđa, zaštiti manjina ili sprečavanju nasilja nad ženama. Sve dok postoji samovolja u policiji i pravosuđu prijem ne dolazi u obzir, sve dok genocid nad Jermenima i severni Kipar ostaju tabu teme, EU nije zadovoljna. Turska će morati još dugo da ulaže velike napore – ona je na putu u EU, ali (ni izdaleka tamo) još nije stigla“, piše „Vestfalen blat“.

Pripremio Nenad Briski

Odg. urednik: N. Jakovljević