„U Evropi gladuje 43 miliona ljudi“

Anita Underlin je direktor Evropske zone Međunarodne federacije Crvenog krsta i Crvenog polumeseca.

DW: Gospođo Underlin, u vašoj studiji se kaže: “Dok drugi kontinenti uspešno smanjuju siromaštvo, Evropa svoje povećava“. Takođe kažete da će dugoročne konsekvence mera štednje ostati i nakon oporavka privrede. Koje su to konsekvence?

Anita Underlin: „Pre svega vidimo da siromašni postaju još siromašniji. Susrećemo se sa „novim siromasima“ koji se do sada nikada u svom životu nisu obratili Crvenom krstu i zatražili pomoć. Unutar „novih siromaha“ nas posebno brine sve veći broj mladih koji su bez posla. U nekim evropskim zemljama je i do 60 odsto mladih bez posla. Takođe smo zabrinuti i za dugoročne posledice u oblasti zdravstva i socijalne zaštite. Studija je pokazala da se zemlje, koje u svojim budžetima u vreme krize nisu smanjivale izdatke za ova dva sektora, brže oporavljaju od krize. Brine nas što vlade za ove dve oblasti planiraju sve manje novca. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) nam je takođe pokazala da se paralelno sa vrhuncom krize povećao i broj samoubistava. Dugoročan efekat koji kriza ima na porodicu i decu je takođe zabrinjavajući“.

Kažete da je najlošiji efekat, uz direktne probleme, kao što je broj ljudi koji se Crvenom krstu obraća za pomoć, velika nesigurnost u tradicionalnoj srednjoj klasi.

"U pojedinim zemljama se smanjuje srednja klasa. Srbija je na primer u dobrim vremenima uspela da izgradi srednju klasu. Danas se taj sloj stanovništva smanjuje. Neki su čak i ispod granice siromaštva. Mađarska je takođe dosta pogođena krizom. Prema rezultatima istraživanja, dokazano je da 80 odsto srednje klase mesečno troši svu svoju zaradu. To znači da ne mogu da štede kako bi kupili nov frižider, ako se stari pokvari, ili detetu platili ekskurziju. Primetan je rast troškova života, ali ljudi jednostavno više ne mogu da pokriju troškove novcem koji im je na raspolaganju.

Mnoge iznenađuje to, kako je navedeno u vašoj studiji, da ozbiljne posledice krize ne osećaju samo krizne zemlje na jugu Evrope i Irska. Navodno su i uspešne evropske zemlje, kao što je Nemačka, pogođene krizom.

„Ozbiljnije je nego što mislimo. U Nemačkoj se promenila kompletna društvena struktura. Većina novih radnih mesta u Nemačkoj je na ograničeno vreme. To znači da radnici imaju ograničene ugovore. Takođe od Crvenog krsta u Nemačkoj znamo da ljudi, koji se tamo obraćaju crvenom krstu, imaju mesečna primanja. Međutim, ta primanja nisu dovoljna da plate mesečne troškove, poput struje ili osnovnih životnih namirnica. Zato se da bi nekako prebrodili mesec obraćaju za pomoć Crvenom rstu“.

Povećanje lične nesigurnosti i smanjenje životnog standarda u Evropi mogli bi da dovedu do socijalnih nemira i povećanja ekstremizma. Kada je po vašem mišljenju dostignuta tačka kada se može reći – više nema povratka?

„Imamo dve kategorije ljudi. Jedna kategorija su oni koji sede kod kuće i koji se stide da kažu da nemaju sredstava za životne troškove. Druga grupa ljudi su mlade osobe koje izlaze na ulice kako bi podigle svoj glas. Ako 60 odsto mladih sa završenom školom i dalje nema posao, tada je jasno da ta grupa ljudi neće imati poverenja u vladu. Zbog toga želimo da podstaknemo vlade da preduzmu ozbiljne mere. Inače ćemo osećati dugoročne posledice. Godine 2009. sproveli smo prvu studiju u vreme privredne krize. I tada smo ispitivanja sproveli u istim zemljama kao i danas. Ako se osvrnemo unazad, vidimo da niko od nas nije verovao da će se kriza zadržati tako drugo. Mislili smo da će se brže završiti. Godine 2009. niko od nas nije mogao da zamisli da će danas 3,5 miliona Evropljana od Crvenog krsta i Crvenog polumeseca dobijati hranu. Mi nismo jedini koji delimo hranu. 43 miliona Evropljana dnevno nema dovoljno hrane. 18 miliona dobija pomoć koju finansira EU. Kriza se uvukla u svako životno područje: u porodicu, društvo, vladu – u čitavu Evropu.

Autori: Nina Haze / Mehmed Smajić

Odg. urednica: Ivana Ivanović