U porastu „Gej indeks“ u svetu politike!

Homoseksualcima je bolje. Oni izgledaju bolje. Imaju bolji seks. Imaju ukusa. Uvek sve rasklanjaju. Znaju dobro da kuvaju. Dobro zarađuju. Kupuju kreme za kožu. Idu u fitnes-studio. Imaju smisla za umetnost, obrazovani su, senzibilni. Imaju prijatelje u Riju ili Milanu. Ponekad su vegetarijanci. Dobro mirišu.

Homoseksualni vicekancelar, dva homoseksualna gradonačelnika, homoseksualna TV-voditeljka; u modnim časopisima slavi se metroseksualni muškarac, koji spava sa ženama, ali inače živi kao gej, znači zna šta valja i dobro miriše. Homoseksualci nam pokazuju šta je stil, oni su simboli današnjeg vremena, oni otelovljuju savremene ideale. Šta to znači? Da je dominantna kultura homoseksualna? Da homoseksualci daju povoda za veselje dokle god ne dolazimo u dodir sa njima?

Za vreme Parade ponose ili kako je još zovu „Kristofer strit dej“, stariji sugrađani stoje sa strane sa kišobranima i smeše se kada pored njih prolaze drečavo našminkani polugoli muškarci sa perikama i perjem. Neki zajedno sa njima cupkaju u ritmu muzike, po načelu: gle, kako je ovo otkačeno.

„Otkačeno“, kaže političar Harald Krist, baš to je pisalo o njemu u novinama kada ga je bivši ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer pozvao u svoj predizborni tim. Otkačenost i homoseksualnost, to je pomalo kao nos i Jevreji, ili kao udaranje žena i muslimani. Tako većina misli o manjini, tako većina želi da vidi manjinu. Predrasude počinju tamo gde više nije nužno razmišljati. Jednostavna asocijacija. Što se više divimo homoseksualcima, više od njih pravimo manjinu.

U tome i jeste kvaka. Tu tek počinju prava pitanja. Jer, sve priče o samopouzdanju homoseksualaca, njihovoj ravnopravnosti ili moći, služe većini da bi mogla da konstatuje: oni su oni, a mi smo – mi. „Ako neka manjina zaista uspe da ostvari određeni uticaj, da osvoji određene pozicije“, kaže izučavateljka kultura, Kristina fon Braun, „većinsko društvo često preuveličava njen uticaj .... kada se kaže da su zbog trenutnog prisustva homoseksualaca nastale nove strukture vlasti, onda to već podrazumeva omalovažavanje“.

Tako možemo razumeti i američkog sociologa Ričarda Floridu, koji govori o „usponu kreativne klase“ koja nosi novi, postindustrijski kapitalizam. Ta klasa liči na homoseksualce modernog vremena; njeni predstavnici su pokretljivi, nisu vezani, internacionalni, umreženi, obrazovani, kreativni i, da – bez dece. „Tamo gde i živi mnogo homoseksualaca, tamo napreduje i privreda“, kaže Florida. On je u svom istraživanju američkih gradova, pored „boemskog indeksa“ i „indeska raznovrsnosti“, koji pokazuju koliko umetnika ili stranaca živi na nekom području, uveo i „gej-indeks“, koji ukazuje na ključne neokapitalističke vrline poput kreativnosti i komunikacije.

No, u Nemačkoj sve još uvek funkcioniše drukčije, kako u srednjim tako i u velikim preduzećima. Oko 52 odsto svih službenika ne govori o svojoj homoseksualnosti, 65 odsto homoseksualaca ne želi da oda svoju sklonost svojim šefovima. Homoseksulani vicekancelar i dva gradonačelnika tako suštinski još ne donose emancipaciju koja bi u ovoj zemlji mogla da se očekuje.

priredio Saša Bojić

odg. urednik: N. Jakovljević