Ujedinjenje na vidiku?

Već godinama se Anastasijadis i Akinči zalažu za ujedinjenje Kipra. Oni su 2004. podržali tadašnji plan Kofija Anana, koji je propao jer ga parlament grčkog dela Kipra nije izglasao. Od maja 2015. ponovo su pokrenuti razgovori u potrazi za konačnim rešenjem. Uprkos napretku koji je ostvaren u poslednjih 18 meseci, važna pitanja i dalje su otvorena.

Centralno pitanje za grčke Kiprane je ukidanje statusa Grčke, Velike Britanije i Turske kao sila koje garantuju mir i povlačenje 35.000 turskih vojnika sa ostrva. Turski Kiprani oba ta zahteva - odbacuju. Kompromis bi mogao da izgleda tako da se turski kontingent vojnih trupa u prelaznom periodu smanji na svega nekoliko hiljada vojnika. Ankara bi tako i dalje mogla da bude garant bezbednosti kiparskih Turaka – ali ne i garant mira za ceo Kipar. S obzirom na političku ravnopravnost, čini se da je grčko-kiparska strana spremna da prihvati rotirajuće predsedništvo, koje bi uključivalo predstavnike oba naroda. Zauzvrat bi predstavnici kiparskih Turaka pristali da se deo njihove teritorije sa sadašnjih 37 odsto, smanji na oko 28,5 procenata. Vlade su složne i u pogledu nadležnosti buduće države i njena dva pravno sasvim samostalna i autonomna dela. I u pogledu vlasništva i povratka izbeglica na područja sa kojih su oterani, ne postoje nepremostive razlike.

Šta je sa zemljama garantima?

Do ujedinjenja Kipra doći će samo ukoliko zemlje-garanti daju svoj pristanak. Stavovi tih zemalja su, međutim, različiti. Nekadašnja kolonijalna sila Velika Britanija jedva da ima interesa da se bavi kiparskim pitanjem – tim pre što ionako može da zadrži svoje dve vojne baze na ostrvu. Grčka, koja se dugo rukovodila načelom „Kipar odlučuje, Grčka samo stoji uz njega“, sve je negativno iznenadila sa svojim maksimalističkim zahtevom koji je za Ankaru i turske Kiprane neprihvatljiv: „Ako već od početka nije jasno dogovoreno da sile-garanti odustaju od svog statusa i da će Turska povući svoje trupe, Atina ne želi da uzima učešća u pregovorima oko Kipra“. Sudeći prema izveštajima, reakcija predstavnika grčkog dela Kipra bila je tako žestoka, da je Atina na kraju pristala da prisustvuje pregovorima u Ženevi.

Mnogo dublje od Grčke i Velike Britanije, u kiparsko rešenje involvirana je Turska. Ona ima veliki uticaj na politička zbivanja na severu ostrva. Ona taj deo Kipra potpomaže svake godine stotinama miliona evra i garant je samog njegovog postojanja. Uprkos jakih veza, čini se da Ankara, isto kao i 2004. godine kada se pregovaralo o Ananovom planu, signalizira spremnost da i ovoga puta pristane na ujedinjenje. O razlozima može samo da se spekuliše. Činjenica je da bi Turska na međunarodnom planu dobila na ugledu kada bi doprinela rešavanju problema koji se vuče decenijama. To bi moglo da otvori mnoga poglavlja o učlanjenju te zemlje u EU koja Kipar blokira. Turska bi mogla da profitira i od zaliha gasa u istočnom delu Sredozemnog mora, bez obzira na to što ne bi učestvovala u eksploataciji. Transport gasa za Evropu, mogao bi da prolazi turskom teritorijom.

Razgovori se nastavljaju

Kada se radi o takvim interesima, nije isključeno da konačno i turski predsednik doputuje u Ženevu. Ali i u tom slučaju, ne može se očekivati da odmah dođe do sporazuma o ujedinjenju Kipra. Mnogo je verovatnije da će se postići dogovor da se narednih sedmica finalizira razgovor o svakom otvorenom pitanju u kojem bi učestvovali, kako predstavnici kiparskih Grka i Turaka, tako i predstavnici sve tri zemlje-garanta.