Ulica će odneti i Timošenkovu i njoj slične

Revolucije imaju mnoge pobednike, piše kelnski Štatancajger. „U slučaju Ukrajine to su najpre hrabri ljudi sa Majdana. Ali i Evropska unija je dala svoj doprinos, kroz posredničku misiju ministara spoljnih poslova Francuske, Nemačke i Poljske sprečen je građanski rat. (…) Prvi zadatak za EU je da prati Ukrajinu na prelazu u demokratiju.“ Tagesšpigel (Berlin) piše da je ključno da evropski posrednici dalje savetuju „pobednike“ te da uspostave dijalog sa ekonomskim magnatima sa istoka zemlje, koji su do sada podržavali Janukoviča. „Ovi oligarsi kontrolišu regionalne medije i poslanike i mogli bi da budu moćan resurs u sprečavanju raspada zemlje. Većina jeste za evropsku opciju, barem dugoročno. Do sada su oklevali da zastupaju tu opciju ofanzivno. Jer danas i narednih godina njihovi poslovi zavise od ruskog tržišta.“ Sa više skepse piše kolumnista Štraubinger tageblata. „U Kijevu počinju borbe za moć, zemlji preti raspad. Krimski region je već najavio tako nešto. Biće potrebni nadljudski napori kako Ukrajina ne bi doživela sudbinu Jugoslavije.“

Dogovor ukrajinske vlasti i opozicije u kojem su posredovala trojica šefova diplomatije iz EU ne vredi ni pet para, komentariše levičarski list Nojes Dojčland (Berlin): „Nemački mediji su dogovor slavili kao veliki preokret, ali radikalno jezgro demonstranata sa Majdana ni celih pola sata nije se interesovalo za polupristojnu predaju moći koja je dogovorena. Desni ekstremisti su potkopavali diplomatske napore svojim pretnjama. Da li to smeta nemačkom ministru Štajnmajeru i kompaniji? Od njih ne čujemo ni reč protesta zbog dolaska nacionalista na najviše funkcije. Jer, eto, ovo je trijumf i Julije Timošenko, miljenice Zapada. Puč je sklonio epskog negativca Janukoviča, u toku su borbe raznih klika za raspodelu moći i to sve nema nikakve veze sa problemima i brigama običnih ljudi. Da li je građanima bilo bolje u eri Timošenkove? Teško. Sve vlasti od 1990. godine imaju udela u privrednoj bedi Ukrajine, sve te vlasti bile su odlične samo u korupciji“, piše list.

Štutgarter cajtung takođe piše da ukrajinski narod na majdanskoj bini ne prepoznaje svoje heroje. „U Ukrajini se ispisuje istorija, ali još nije jasno u kojem pravcu će ona krenuti. (…) I Julija Timošenko ima svoje pristalice, ali istovremeno otelotvoruje upravo tip političara kakvih je Ukrajincima preko glave. Ona je simbol koruptivne privrede, intriga, naglih promena strana i mutnih poslova. Neverovatna dinamika ulice će verovatno i nju odneti. Za Ukrajinu je to dobro.“ Frankfurter rundšau podseća na otpor ruske manjine kada su baltičke zemlje, bivše sovjetske republike, pristupale EU. „Ukrajina je još dublje podeljena i geopolitički značajnija. Zamislive su tri opcije: Podela zemlje; nastanak svojevrsne Švajcarske istoka; ili povezivanje sa (zapadnom) Evropom.“ List dodaje da je Zapad, baš kao po pitanju Irana ili Sirije, i ovde upućen na Moskvu.

Pomenuta Moskva se ovih dana više zabavljala Olimpijskim igrama u Sočiju. Igre su sinoć zatvorene onako kako su i otvorene – spektakularno. Iz ugla nemačkih kolumnista one su nerazdvojive od političke situacije u Rusiji: „Vladimir Putin osunčan je sa pet prstenova, Igre profitiraju od neuporedive sportske infrastrukture. Odlično za sportiste! Troškovi? Megalomanija? Povrede ljudskih prava? Održivost? E to su stvari domaćina“, piše Švebiše cajtung. „Šta onda mogu Olimpijske igre? Izgleda da još uvek donose sport, emocije i slike od kojih staje dah. Tako bi bilo dobro prepustiti se iluziji tokom dve nedelje Igara. Tako bi bilo dobro jednostavno uživati u iznenađenjima poput zlata Karine Fogts u skijaškim skokovima, u njenoj simpatičnoj i stidljivoj radosti. Ali onda se iz brda vozite na dodelu medalja u Olimpijskom parku i vidite kako je dolima reke Mzimte žrtvovana zarad autostrada i pruge. Sport kao enklava, kao posvećeni svet za sebe? To ne ide tako čak ni na Olimpijskim igrama.“

Još jasnije piše Flensburger tageblat: „Primetne su kolateralne štete Igara. Uništena životna sredina, hapšenja kritičara, oduzimanja zemljišta, prinudni rad, izrabljivanje gastarbajtera. Zbog toga OI u Sočiju ne smeju da se glorifikuju. U Sočiju i okolini – kao već mnogo puta nakon velikih događaja poput Igara ili fudbalskih prvenstava – blistava sportska bojišta postaće mesta gde su jednostavno sahranjeni milioni evra. Soči je osuđen na propast sa stanovišta održivog korišćenja infrastrukture.“ Zanimljiv komentar donosi Tagesšpigel: „Kada je bilo šta da se slavi, onda ste mogli da čujete rusku publiku. Vrištali su kada su njihovi sportisti osvajali medalje. Kada su Rusi gubili, navijači su mirni kao bubice brzo napuštali stadione. Između sreće i razočaranja nije bilo ničega, bile su to Igre bez sredine. Bile su to Putinove igre, ali bile su to igre i naroda Rusije koji se tokom godina sve manje zanima za Putina i visoku politiku, ali koji i dalje nije izgubio nacionalni ponos.“

Priredio: Nemanja Rujević
Odg. urednik: Jakov Leon