Uloga Austrije u Hitlerovoj Nemačkoj

Jedanesetog marta 1938 u 19:47 časova: Kurt Šušnig drži svoj poslednji govor kao austrijski savezni kancelar. „Neka bog čuva Austriju“, bile su njegove poslednje reči u tom govoru. Hitler je ucenio Austriju: ili će se vlada povući, ili će nemačke trupe napasti Austriju. Austrijski predsednik Miklas i kancelar Šušnig znali su da je otpor uzaludan.

Sledećeg dana, 12. marta1938, obeležava kraj države Austrije. U osam časova ujutru, trupe nemačkog Vehrmahta umarširale su u Austriju (naslovna fotografija). Nešto pre 16 časova, automobil Adolfa Hitlera stigao je u Braunau na Inu, gradić u kojem je rođen 1889. godine. Nije bilo otpora, ali je zato bilo oduševljenog klicanja.

Dobrovoljno, prisilno dobrovoljno ili na silu?

Pitanja, koja od kraja Drugog svetskog rata zaokupljaju istoričare, političare i društvo u, ali i van Austrije, jesu: da li je takozvano „pripajanje“ Austrije, integracija te alpske republike u nemački Rajh, bilo dobrovoljno ili prisilno? Da li je Austrija bila žrtva ili sukrivac?

Ari Rat, rođeni Bečanin jevrejske veroispovesti, tada je imao 13 godina. Još se dobro seća 12. marta 1938: „Moj brat i ja smo išli u posetu baki. Hteli smo da vidimo da li je sa njom sve u redu. Očekivali smo da će na kućama visiti zastave sa kukastim krstovima. Ono što nas je međutim šokiralo jeste da je i kompletan bečka policija nosila trake na rukavima sa kukastim krstovima. To je sigurno bilo pripremljeno.“ I to jeste bilo pripremljeno, bez sumnje.

Mesec dana pre toga, Hitler je u Bavarskoj austrijskom kancelaru Šušnigu izdiktirao sporazum prema kojem je Hitlerov čovek – Zojs-Inkvart postao austrijski ministar unutrašnjih poslova. Tako je on došao do kontrole nad policijom. Osim toga, Hitler je iznudio i ukidanje dotada u Austriji važeće zabrane njegove stranke NSDAP. Time je otvoren put za pripremu „pripajanja“ iznutra, jer austrijski nacionalsocijalisti su u tom trenutku već odavno zaposeli pozicije u izvršnoj vlasti i javnoj upravi.

Klicanje Hitleru u Beču

Dan nakon ulaska Vermahta u Austriju, 13. marta 1938, u službenom listu Rajha u Berlinu objavljen je „Zakon o ponovnom ujedinjenju Austrije sa Nemačkim Rajhom“, koji je potpisao „firer“ i kancelar Rajha Adolf Hitler. Dva dana kasnije, 250.000 ljudi sa klicanjem ga je dočekalo na Trgu heroja (Heldenplatz) u Beču. Svojim uobičajeno prodornim glasom, Hitler se zaklinjao na nemačko-austrijsku sudbinsku zajednicu, zajedničku istoriju i misiju. Zajedničkog neprijatelja Hitler je smestio u komunistički istok, a poslednja rečenica izgubila se u glasnom i minutima dugom aplauzu: „Kao firer i kancelar nemačke nacije i Rajha, javljam ispred istorije ulazak moje domovine u Nemački Rajh.“

O ulasku austrijske države u Treći Rajh parlament nije glasao – već austrijski narod. Desetog aprila se 99,7 odsto Austrijanaca sa pravom glasa izjasnilo za pripajanje. To je rezultat koji je nastao na tipično nacionalsocijalistički način, i to uticanjem na ljude, propagandom i terorom. Ne treba, međutim, zaboraviti ni da se austrijski patriotizam nakon raspada Habsburške imperije slabo razvio, i da je zato postojala želja u narodu za pripajanjem Nemačkom Rajhu.

Geneza teze o žrtvi

Još tokom Drugog svetskog rata Saveznici su se bavili ulogom Austrije u vreme nacizma. U oktobru 1943. su se na sastanku u Moskvi susreli ministri spoljnih poslova SAD, Velike Britanije i SSSR-a. Objavili su takozvanu Moskovsku deklaraciju u kojoj se navodi: „Austrija je prva slobodna zemlja, koja je postala žrtva hitlerovske agresije...“ Taj citat bio je osnova za „tezu o žrtvi“ što je nakon rata postalo osnovno načelo austrijske države.

„Za austrijsku konstrukciju identiteta guranje celokupnog tereta i odgovornosti na kasniju Saveznu republiku Nemačku bilo je važna pomoćna štaka kako bi se razvila samostalna nacionalna svest“, kaže Oliver Ratkolb, profesor za savremenu istoriju pri Univerzitetu u Beču.

Oproštaj od udobne uloge žrtve

Ta perspektiva počela je da se menja od kasnih 1970-ih godina. Među austrijskim istoričarima od tada vlada konsenzus da su unutar same Austrije postojale snažne tendencije za pripajanje Nemačkoj. Osim toga, postojao je i visoki stepen saradnje sa nacistima, navodi Ratkolb: „O delom brutalnim ispadima protiv Jevrejki i Jevreja nakon pripajanja već je dosta toga objavljeno. Ono što se promenilo jeste javno mišljenje o 'pripajanju'.“

Ratkolb tu pre svega misli na stav političkih elita, sa izuzetkom desničarske stranke Slobodarske stranke Austrije (FPÖ). Ta stranka je u prošlosti bila u centru pažnje zbog rasističkih, homofobičnih i antiislamskih stavova.

Nova generacija i nove-stare diskusije o istoriji

Ono što Olivera Ratkolba brine jesu poslednje ankete iz Austrije i Nemačke. One doduše pokazuju da postoji kritični pogled na nacionalsocijalizam i antisemitizam, „ali u obema državama postoji jaka želja za podvlačenjem crte ispod svega među mlađim generacijama“, naglašava Ratkolb. On iz toga zaključuje da bi istorija svakih deset godina trebalo ponovo da se stavi na dnevni red za diskusiju kako bi je nove generacije upoznale. Zato je 75. godišnjica „pripajanja“ Austrije Trećem Rajhnu dobar povod kako bi se još jednom povela javna diskusija o ulozi Austrije i sprečilo ponovno pojavljivanje doktrine o „žrtvi nacista“.

Ari Rat duboko je uveren da će Austrija ovaj 12. mart 2013. obležiti časno. Sa svojom domovinom, kojoj je sa 13 godina okrenuo leđa i odselio u Palestinu, u međuvremenu se pomirio. „Dugo mi je trebalo da budem spreman da ponovno prihvatim austrijsko državljanstvo.“ Sada, 75 godina kasnije, Ari Rat ponovno ima „jedan kofer u Beču“.

Autorke: Birgit Gerc / Marina Martinović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković