Uloga Rusije na konferenciji o Siriji

Na ruskoj državnoj televiziji ovih dana se često vidi ruski predsednik Vladimir Putin kako vrši inspekcije po Sočiju. Rat u Siriji više nije glavna vest, ne može da se takmiči sa odbrojavanjem pred početak Olimpijskih igara. Čak se malo čulo i o inicijativi Rusije za uništavanje sirijskog hemijskog oružja, koje je televizija opširno slavila kao Putinov trijumf.

Ali uoči konferencije o Siriji u Švajcarskoj, državna televizija ponovo može da javlja o diplomatskim naporima Rusije: krajem prošle nedelje, ministri spoljnih poslova Sirije i Irana, sedeli su za istom stolom sa ruskim ministrom inostranih poslova Sergejom Lavrovim. Dvojica gostiju su istim avionom stigli u Moskvu. Iran se smatra najvernijim saveznikom sirijskog rukovodstva. Zemlja podržava libanski Hezbolah, koji se bori na strani Asada.

Rusija želi da se dokaže

„Za Rusiju je bilo važno da istraži stavove Sirije i Irana i da pokuša da ih privoli na ustupke“, kaže Fjodor Lukjanov, stručnjak za spoljnu politiku sa dobrim vezama u Kremlju i glavni urednik časopisa „Russia in Global Affairs“. „Rusija želi da dokaže da uspesi u spoljnoj politici poslednjih godinu dana nisu bili proizvod slučaja. Rusija se oseća odgovornom za konferenciju“, kaže Lukjanov.

O rezultatima trilateralnih razgovora se zna samo da je Sirija ponudila primirje u podeljenom Alepu i razmenu zarobljenika. Lavrov je izjavio da bi zaraćene strane na konferenciji trebalo nekoliko puta direktno da razgovaraju i predložio učešće Irana - znajući da će SAD i sirijska opozicija to odbiti. Ni Saudijska Arabija, saveznik SAD, koja ima uticaj na Asadove protivnike, ne želi prisustvo Irana. Ipak, predlog Rusije je prihvaćen i na opšte iznenađenje, generalni sekretar UN Ban Ki Mun Iranu je poslao poziv da učestvuje na otvaranju konferencije – i onda taj poziv povukao. „To je naravno greška, ali nije katastrofa“, rekao je Lavrov.

Da li Rusija ima tajni plan?

„Nemamo šta da krijemo“, prokomentarisao je Lavrov trilateralne razgovore između Rusije, Irana i Sirije. Ruski mediji spekulišu da Rusija može da vrši pritisak na Iran u vezi sa Sirijom, jer Iran želi da kupi rusku naftu i oružje. Ruskom rukovodstvu je jasno da konferencija u najboljem slučaju predstavlja „početak dugog i teškog procesa“, kaže Fjodor Lukjanov.

Ali, iznad svega, i dalje je nejasno šta je Rusija spremna da uradi. Barem javno, Kremlj se još nije distancirao od Asada i Ruski stav se nije promenio: Kremlj i dalje, po svaku cenu, želi da izbegne vojnu intervenciju i verovatno će, kad god to bude trebalo, ponovo koristiti svoje pravo veta u Savetu bezbednosti UN - takođe da spreči sankcije protiv Asada.

„Ne mešaj se, ne diraj ništa, jer će sve biti samo još gore“, tako Lukjanov opisuje rusku spoljnu politiku. Što je veći uticaj radikalnih islamističkih boraca u sirijskoj opoziciji, tim više se Rusija oseća da je bila u pravu upozoravajući na širenje sukoba u regionu. Kremlj sa zadovoljstvom konstatuje da su i SAD sve više skeptične prema sirijskoj opoziciji.

Ali, da li se Kremlj zaista nije umešao? U poslednjih nekoliko nedelja, broj isporuka oružja sirijskoj vladi iz Rusije je čak porastao, prenosi novinska agencija Rojters pozivajući se na anonimne izvore.

Rusiji je potreban veto

Jasno je: Rusija će nastaviti da se bavi diplomatijom, da traga za političkim rešenjem, dakle i u Švajcarskoj. Jer za Kremlj je važno da se sukob rešava u okviru Saveta bezbednosti UN. Rusko-kineska blokada po pitanju Sirije, skoro je navela SAD same krenu u vojnu intervenciju. Onda je Rusija izašla sa svojom inicijativom u vezi sa hemijskim oružjem, kako bi se izbegla potpuna devalvacija Saveta bezbednosti. Konačno, samo veto Rusije u SB UN, formalno joj garantuje međunarodni uticaj kojem teži.

Za Rusiju, sukob u Siriji je od početka bilo pitanje njenog uticaja na međunarodnom planu. U prošlosti, to je za samu Siriju uglavnom bilo loše. Mirovna konferencija je makar mala šansa da se to promeni. Međutim, u sukobu koji je van svake kontrole, za ruske pokušaje posredovanja je sada možda prekasno, koliko god oni bili iskreni i ozbiljni.

Autori: Roman Gončarenko / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković