Umetnošću protiv senki prošlosti

Bukurešt, Trg slobode i Palata Čaušesku, jedna od najvećih zgrada na svijetu uopće. Među stanovnicima glavnog grada Rumunije sve više je u modi fotografisanje baš na tom mestu. Oni koji to sebi mogu da priušte, ispred Palate dolaze automobilima, luksuznim limuzinama.

Josif Kirali (55), jedan je od najpoznatijih rumunskih umetnika. Njegova karijera započela je 80-ih godina, još u mračno vreme Čaušeskuove diktature, kada su hrana, struja i grejanje bili strogo racionalizovani i kada je svemoćna tajna policija Sekuritatea društvo držala pod svojom stegom. U Kiralijevim radovima, u fotografijama, kolažima, skulpturama i instalacijama, često je reč upravo o toj prošlosti, o sećanjima, o zaboravu. I kada danas na Trgu slobode vidi mlade, neopterećene generacije, ne može, a da se ne seti, šta je zapravo izgradnja džinovske građevine značila za celu Rumuniju.

Kako bi izgradio „Kuću naroda“, kako je diktator nazvao svoju palatu i raskošni bulevar dužine tri kilometra, Čaušesku je naložio rušenje velikog dela starog grada Bukurešta. Dok je stanovništvo stajalo u redovima na ciči zimi, dok su se deca smrzavala u nezagrejanim učionicama, a medicinska pomoć jednostavno prestala da dolazi penzionerima, sve resurse koje je još imao na raspolaganju, diktator je mobilisao za izgradnju palate. „Nisam ni šokiran ni tužan zbog toga što mlade generacije prema ovom delu istorije gaje opušten odnos. Osećam jedino neku vrstu melanholije“, kaže Kirali.

Umetnost u spavaćoj sobi bivšeg diktatora

Nakon rušenja Čaušesku s vlasti, izgradnja palate je prekinuta i nekoliko godina potom u njoj su azil nalazili psi lutalice glavnog grada. Godine 2003. tadašnji premijer Rumunije i ljubitelj umetnosti, Adrijan Nastase, naložio je da se jedan prazan i do tada neiskorišćen deo zgrade pretvori u Muzej savremene umetnosti – deo u kojem su se prvobitno nalazile privatne odaje bivšeg diktatora, između ostalih i spavaća soba veličine 300 kvadratnih metara.

Međutim, treba spomenuti da je i sam Nastase, prema mišljenju i rečima kritičara, predstavljao jedan od najboljih primera korumpiranih i oportunistički nastrojenih rumunskih političara koji su i tokom Čaušeskuove diktature pripadali samoj eliti kojoj je pošlo za rukom da se, i nakon pada tiranina, bez problema domogne još više moći i bogatstva.

Drugim rečima, pretvaranje palače u Muzej savremene umetnosti bio je i ostao jedan od najspornijih kulturno-političkih projekata posleratne Rumunije i oko kojeg se i na današnjoj umetničkoj sceni lome koplja i sukobljavaju mišljenja. Mnogi umetnici na primer, iz principa odbijaju da na tom mestu izlažu svoje radove, jer smatraju da bi time dali legitimitet tom zapravo strašnom mestu rumunske istorije.

Umetnost kao alibi

Arhitekta Oroveanu je 2003. godine dobio pismo tadašnjeg premijera Nastasea s pitanjem da li bi želeo da palatu preurediti u Muzej savremene umetnosti. Oroveanu je pristao i odmah počeo da sanja o tome kako će Muzej postati neka vrsta virusa u telu omražene zgrade u čijoj će okolini „izrasti“ jedan subverzivni par skulptura, pozorište na otvorenom kao i mnogi drugi izložbeni prostori. On se nadao da će to mesto da postane velika turistička atrakcija u kojem će, ujedno, biti moguće razmatrati istoriju palate iz jedne druge, kritičke perspektive.

Sedam godina nakon otvaranja muzeja, Oroveanu se delimično s bolom, delimično s lakoćom priseća svog ondašnjeg entuzijazma i pokazuje ka ulazu. Ulaz u muzej nalazi se kilometar daleko od glavnog ulaza u palatu, putokazi ne postoje, a u ulici koja vodi do muzeja nalazi se bezbroj rupa od kojih se ona najveća nalazi tačno preko puta ulaza u Muzej savremene umetnosti. Ali, na tom mestu se ne gradi pozorište na otvorenom, kao što je bilo predviđeno, već jedna sasvim druga vrsta „građevine superlativa“: džinovski pravoslavni hram monstruoznog naziva: „Hram nacionalnog razrešenja“. „Sa muzejom smo želeli da napravimo nešto drugačije, suprotno od svega drugog, ali u tome nismo uspeli. Mi smo zapravo samo alibi; uz pomoć nas stvara se privid da postoji nešto drugo“, kaže Oroveanu.

Kada je pre sedam godina Muzej savremene umetnosti otvorio svoja vrata, jedan od prvih radova koji su u njemu pronašli svoje mesto bio je „Dvorac u Karpatima“, umetnika Josifa Kiralija i njegovog kolege Kalina Dana. Reč je o nekoj vrsti imitacije Čaušeskuove palate napravljenoj od kutija cigareta popularne marke „Karpati“. Tokom 90-ih godina njih dvojca vrlo često su radili na tu ili slične teme. U to vreme je, na primer, nastala multimedijska instalacija „Drakulaland“ koja na složen i vrlo estetski način reflektovala stvarnost bivše diktature.

Kirali i Dan su danas i u Rumuniji poznati umetnici, iako su i oni, pre nego što su dobili priznanje u otadžbini, ime morali da steknu u inostranstvu. To im je i pošlo za rukom, upravo zahvaljujući „ciklusu Drakule“ – radovima koje se ovih dana po prvi puta u celini mogu videti upravo u Muzeju savremene umetnosti u Bukureštu. Uprkos kritikama, njima dvojici izlaganje na tom mestu ne predstavlja ni najmanji problem. „Mislim da je važno da mladi dođu na mesta kao što je ovo. Bez muzeja, ova bi zgrada u potpunosti zavisila od milosti parlamenta, instituciji koja je vrlo često vrlo nedemokratska i netransparentna“, kaže Kalin Dan. „Ako nešto Čaušesku nije želeo da postigne, onda je to sigurno da njegova palata postane Muzej savremene umetnosti. Zato je, prema mom mišljenju, ipak reč o jednom subverzivnom postupku“, zaključuje Kirali.

Otići ili ostati?

Suočavanje sa komunističkom prošlošću i policijskim aparatom tajne službe Sekuritatea, uvek i iznova Kiraliju nudi ideje za nove društveno-politički relevantne projekte. To je ujedno i razlog zašto on kao umetnik rado ostaje da živi u Rumuniji. On je doduše češće po nekoliko mjeseci boravio u inostranstvu i tada se uvek pita da li da napusti svoju otadžbinu ili ne. I uvek se vraća. „Materijalno gledano ovde je teško živeti kao umetnik, sve je puno nesigurnosti, a birokratija u jednom potezu može sve da uništi. Ali, s druge strane, ovde ima toliko posla, toliko se toga može reći. Umetnički gledano, Rumunija pruža mnogo više materijala nego Zapad. Ko još može da kaže da je doživeo pravu revoluciju? Gde se još u Evropi točak istorije okreće tako brzo i sa toliko spektakularnih i ekstremnih događaja“, pita se umetnik.

Istovremeno, sve manje Rumuna želi da ostane kod kuće. Tri miliona državljana te zemlje nalaze se ili na stalnom ili privremenom boravku u inostranstvu. Odlaze pre svih mladi, po završetku školovanja. Nedostatak stručne radne snage, pre svega učitelja, lekara i medicinskog osoblja uopšte, danas je dosegao dramatične razmere.

Ipak, baš kao i Josif Kirali, i umetnica Ana Banica (34) ne želi da napusti domovinu. Ona živi u lučkom gradu Konstanci na obali Crnog mora i važi za jednu od najzanimljivijih i najtalentovanijih rumunskih umetnica postkomunističke generacije. Nju je teško „strpati u neku od fioka“, ali to ona i ne želi. U njene radove spadaju klasično slikarstvo i kolaž, ali i instalacije u kojima, na primer, crkvene ikone premazuje ženskom šminkom ili slika na ogledalima i pločicama kupatila.

Ana Banica odrasla je u jednom selu na jugu Rumunije, a u trenutku sloma diktature Čaušeskua imala je samo 11 godina. Kaže da je imala savršeno detinjstvo u seoskoj idili i kako joj baš taj period daje snagu i inspiraciju i danas. Ali, s druge strane, u njenim radovima često se uočava potreba za suočavanjem sa rumunskom prošlošću i tradicijom.

Jodine 2006, na primer, u njenom ateljeu nastala je serija radova lanenih pokrivača, ukrašenih na tradicionalan način rumunskih sela, kojima je ta umetnica izrazila karikirani životni osećaj rumunskog društva na jedan blagonaklon, ali i kritički način. Motivi koje je koristila prikazuju, između ostalog, nove tipove automobila, televizore i mobilne telefone, seksa gladne muškarce i žene. Na nekim pokrivačima mogli su se videti i natpisi poput: „Iščekujem te pun(a) čežnje, drži me na rukama ispred televizora!“

Ana Banica sanja o tome da svoje radove izloži i u rumunskim selima. Sponzora po tom pitanju još nije pronašla, a i, kako kaže, boji se manjka interesovanja. Već je jednom doživela da je njenu izložbu, u jednom velikom rumunskom gradu, uprkos tome što je bila otvorena nekoliko nedelja, obišao samo jedan jedini posetilac. „Ljudi u današnjoj Rumuniji nemaju vremena da uživaju u umetnosti. Umetnost za njih jednostavno ne postoji.“

Ana se priseća jedne epizode koju je doživela pre nekoliko godina u Berlinu. „Bila sam u šetnji i odjednom ugledala stotine ljudi kako stoje u redu. Sjetila sam se kako se prije kada sam bila mala čekalo satima u red za kruh. Nisam jednostavno mogla vjerovati da je ovako nešto u današnje vrijeme u Njemačkoj moguće. No, onda sam saznala da ljudi čekaju u redu za ulazak u jedan muzej“, kaže sa čežnjom u glasu Ana Banica.

Autori: Keno Verzek / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković