UN: Od Kenedija do Ahmadinedžada

Sve je počelo pre skoro 65 godina: janura 1946. godine Belgijanac Pol Anri Spak, novoizabrani predsednik prve generalne skupštine UN obratio se tada 51-nom predstavniku država osnivača svetske organizacije koji su se bili okupili u Londonu. U međuvremenu UN imaju 192 članice, a od 1951. godine sedište im je u Njujorku - legendarna sala sa zlatnim zidom, na njemu veliki simbol UN, kao i govornica od zelenog mermera.

„Đavo je u sali!“

Mnogi su govorili pred Generalnom skupštinom UN koja se sastaje svakog septembra. I kraljica i papa. Izrečene su vizije, uvrede, ali i upozorenja, kao ova Džona Kenedija:

„Čovečanstvo mora da prekine sa ratovima ili će ratovi doneti kraj čovečanstvu. Ono će ili rasti kako bi moglo da se suoči sa izazovima našeg vremena ili će nestati. Bez traga, bez moći, bez poštovanja.“

Drugima reči nisu bile dovoljne. Nikita Hruščov je 1960. godine tokom jedne debate o dekolonizaciji udarao cipelom po govornici. Šef Palestinske oslobodilačke organizacije Jaser Arafat, na debati o palestinskom pitanju 1974. godine, imao je pištolj za pojasom. A evo šta je u zlatnoj sali rekao Ugo Čavez:

„Đavo je u ovde! Pravi đavo! I juče ovde bio…“

Čavez je mislio na Džordža Buša.

Kad će pobediti razum?

Libijski predsednik Moamer el Gadafi, već 40 godina na vlasti, prošle godine je prvi put govorio na Generalnoj skupštini. Govorio je dugo, sat i po vremena, kao da želi da nadoknadi sve propušteno. Pocepao je povelju UN, a Savet bezbednosti nazvao terorističkim savetom. On to radi jednom u 40 godina dok iranski predsednik Mahmud Ahamdinedžad svake godine drži svoje antisemitske govore.

Čoveka prosto obuzme čežnja za mudrim rečima kao što su ove koje je izrekao Vili Brant: „Biće to pobeda razuma, jednoga dana kada države i regioni budu živeli i radili po principima UN.“

Autorke: Lena Bodevajn, Njujork / Dijana Roščić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković