Unosno bavljenje politikom u Srbiji

Bavljenje politikom u Srbiji svakako vam omogućava da se obogatite, ali što je još važnije omogućava vam da to bogatstvo sakrijete kako od istražnih organa tako i od građana Srbije. Nije, naime, svejedno da li ste pred nadležnim organima u Srbiji osoba „Iks“, lider ili visoki funkcioner neke političke stranke, ili osoba „Ipsilon“, obični građanin.

Šuplje imovinske karte

Ono što bi trebalo da bude glavni pokazatelj imovinskog stanja političara jesu takozvane imovinske karte, tačnije izveštaji o imovini i prihodima kako na početku tako i na kraju mandata koje funkcioneri podnose Agenciji za borbu protiv korupcije. Ali, kako za DW kaže Nemanja Nenadić, iz „Transparensi Srbija“, ti podaci u Srbiji ne tretiraju se kao verodostojan podatak o imovinskom stanju političara:

„Jednostavno, ti dokumenti sadrže neke važne podatke, ali nisu uvek u potpunosti provereni. Zbog toga, a i usled činjenice da se samo deo podataka vidi na sajtu Agencije, javnost još uvek nema neko razumno uverenje koliko se zaista imovinsko stanje političara promenilo tokom trajanja njihovog mandata“.

Nekoliko je razloga zašto je javnost sumnjičava prema tim izveštajima, napominje Nenadić. „Neki podaci se recimo uopšte ne prijavljuju, dakle ni sam zakon ne nalaže da se oni dostave. Recimo, podaci o povezanim licima prijavljuju se samo za članove domaćinstva, ali ne i za druge ljude koji su na neki način povezani sa javnim funkcionerima. Takođe, ne prijavljuju se ni neki podaci o posedovanju gotovog novca. S druge strane, podaci o bankovnim računima se samo prijavljuju u smislu da li oni postoje ili ne postoje“.

Agencija za borbu protiv korupcije svake godine proveri nekoliko stotina imovinskih izveštaja političara i u nekim slučajevima i ustanove da je bilo nepravilnosti u tim izveštajima. Međutim, veliki broj tih imovinskih karti ostane neprovereno, a sa druge strane ostaje pitanje koliko su ovlašćenja Agencije dovoljna da bi se došlo do kompletne slike.

Zakon o lobiranju

Mediji skoro svakodnevno otkriju navodne kontakte ljudi iz biznisa ili organizovanog kriminala sa političarima. Naravno, kada je reč o kontaktima sa kriminalom niko to nikada neće javno priznati, i ti kontakti se uglavnom pravdaju neznanjem da je reč o kriminalcima. Nemanja Nenadić smatra da je osnovni problem odgovor na pitanje ko se sve obraća donosiocima odluka, znači ministrima, poslanicima, ili direktorima javnih preduzeća sa nekim konkretnim predlozima i kako se sa tim postupa:

„To je ono što nama nedostaje. Dakle, zakon koji bi uredio lobiranje i pokušaj uticaja na donošenje odluka. Sada ne govorimo o kriminalcima, već o ljudima koji za ostvarenje svojih legitimnih ciljeva dolaze do donosioca odluka, daju im neke predloge, i pokušavaju da kroz te kontakte ostvare neki svoj interes. Mi nemamo o tome ni elementarne podatke: ko do njih dolazi, s kakvim predlozima, s kakvim ciljevima, i šta se nakon toga dešava. Tako bismo znali ko i zašto dolazi kod političara, i da li je to kasnije uticalo na odluke Vlade ili parlamenta“.

Nema biznisa bez politike

Političari koji se istovremeno bave i ozbiljnim biznisom nisu baš mnogobrojni u Srbiji, a i oni koji se time bave, bar prema navodima medija, najradije bi digli ruke od politike i prepustili se samo biznisu. Postojali su tako nagoveštaji da o takvom potezu razmišlja i Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske partije (LDP), koji ima razvijen privatni biznis. Da tu ima nečega pokazale su i izjave čelnika Srpske napredne stranke (SNS), koji su Jovanoviću poželeli sreću u biznisu, ali istovremeno upozorili da samo kao biznismen ne može računati na pomoć stranke. Diskretno upozorenje da je u Srbiji teško imati biznis bez političke podrške, ali i da je to zaštita biznisa od previše revnosnih državnih službenika.

„Učešće u politici svakako donosi određenu moć i zaštitu, čak i ako ste u opoziciji, napominje Nemanja Nenadić. Upravo je suština borbe protiv korupcije da ta politička moć nema uticaja na one organe koji sprovode krivične istrage, ili utvrđuju nezakonitosti druge vrste“, ističe Nenadić.

Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odgovorni urednik: Ivan Đerković