Uoči donatorske konfernecije za Gazu

Deca trče u krug oko tridesetak šatora koje su međunarodne organizacije za pomoć podigle na mekom peščanom tlu. Izbeglički logor Džabalia je na severu Pojasa Gaze. Nekada su tu bile četvorospratnice, a danas samo betonske ruševine koje štrče na sve strane.

71-godišnji Mahmud Kader sa ženom spava u jednom od šatora. Bračni par od tla vlažnog od poslednje kiše deli samo tanki štofani dušek. Mahmud se sa velikom porodicom dok su trajali napadi sklonio na drugo mesto:

„Mi nismo ni borci, niti smo ratoborni. Mi smo mirna porodica koja živi u svojoj zemlji. Ovde je bilo 12 kuća koje su pripadale meni, mojoj deci i mojoj braći. U ovim četvorospratnicama živelo je od 140 do 170 osoba. Zbog čega su nam to uradili? Mi smo civili koji Izraelu nisu učinili ništa nažao. Oni bi trebalo da prestanu, konačno da prestanu da nas napadaju.“

Pomoć minimalna

Jedan od Mahmudovih sinova, Ibrahim, prati razgovor oca sa stranim reporterom. Na pitanje mogu li međunarodne organizacije i pomoć Ujedinjenih nacija da ublaže njihovo stradanje odgovara:

„Od dana razaranja nama je iz dana u dan sve gore, uprkos podršci i pomoći. Podrška je tako minimalna. Kvalitet života koji smo imali, nikada se neće vratiti. Osim toga mi mrzimo šatore u kojima smo. To nas podseća na proterivanje, na etničko čišćenje.“

Njihova imovina je doslovno ispod ruševina. Porodične kuće, nameštaj, kompjuteri za decu, odeća. Ova porodica imala je plantaže maslina i limuna. Razorili su ih izraelski tenkovi. Mahmud, koji je šef porodičnog klana moli:

„Pozivam sve svetske sile, međunarodnu javnost, zemlje Evropske unije, američku vladu i američkog predsednika da konačno na Izrael izvrše pritisak, kako bi obustavio nasilje prema Palestincima. Mi ćemo ostati na našoj razorenoj zemlji, sve dok ponovo ne budu izgrađene kuće kakve su bile. Hoćemo da se Izrael obaveže da ih neće još jednom srušiti.“