Uskršnja subota

U horu kapele u Jerusalimu je predstavljena golgota. Hodočasnici i turisti se guraju prema mestu na kome je Hristov krst bio podignut. Tamni svod hora Golgote pronađe samo mali broj posetilaca. Kroz prozor u zidu se vidi golo stenje, sa dubokim pukotinama.

»To je pukotina u steni, za koju smatramo da je nastala zemljotresom izazvanim vaskrsenjem.«

Tako Albert Aghacarijan, jermenski hrišćanin i bivši profesor istorije u Jerusalimu objašanjava.

»To mi zovemo Adamova Kapela, zato što je prema hrišćanskoj tradiciji Isus u teološkom pogledu alternativa Adamu. I sećam se iz svoga detinjstva da su tu bile predstavljene scene Adama i Eve.«

Vekovima je to vreme između svetog petka i uskršnje nedelje, između smrti Hristove na krstu i njegovog vaskrsenja, potpirivalo maštu ljudi. Legende o Isusovom silasku u pakao, o pobedi nad Satanom, nad moćnikom podzemlja, u njegovom carstvu, se nadovezuju pre svega na ono što crkva ne priznaje, na apokrife Nikodemovog jevađelja. Nastali nekih 400 godina posle Hrista, plastično oslikavaju oni pobedu Hrista nad Satanom i oslobođenje praotaca i profeta. Kasnije nalazi Isusov silazak u pakao svoj pandan na uskršnjim ikonama u pravoslavnim crkvama, u slici vaskrsnuća, anastazisa.

»To je u čuvenim prikazanjima anastazisa na ikonama u istočnoj tradiciji: Isus, silazi u svet podzemlja i uzima Adama i Evu za obe ruke i vuče ih napolje iz sveta smrti. Time je, dakle, rečeno da spasenje ne deluje samo na budućnost, nego i na prošlost.«

Tako profesor Jozef Volmut, koji predaje katoličku dogmatiku na univerzitetu u Bonu. To što se u pravoslavnoj crkvi do danas slikovito svake godine iznosi pred oči, preko toga zapadna crkva odavno olako prelazi. Pri tom je u Rimu 350 godine u najstarijem zaveštenju krštenja, u apostolskom zaveštenju, unet stih o uskršnjoj suboti.

»Apostolsko zaveštanje, to znači 'passus, mortus et sepultus, descendit ad inferos', a to, pak, znači 'on pati, umire, biva pokopan, silazi u carstvo mrtvih ili u podzemlje'.«

Do u poslednje stoleće je nemački prevod toga glasio: Hrist je sišao u pakao. Današnjre reči o silaženju u carstvo mrtvih je i te kako blisko ranohrišćanskoj crkvi.

»Tu nesumnjivo igra ulogu i stara predstava o hadu, preuzeta iz starozavetne tradicije. Carstvo smrti je međustanje, uporedivo sa snom, ali, ipak, ne samo san. Ono je prolaz kroz noć, do osvita novog dana.«

Volmut kaže da se uvođenjem apostolskog zaveštanja radilo o skretanju sa stranputica učenja o prividnoj smrti Hrista ili o uklanjanju Isusove antropomorfnosti.

»Tu ostaje žaveštanje, ne, to je zaista smrt, i Isus nosi u sebi sudbinu paćenja svih ljudi. Razume se da se tu odmah postavlja protiv-pitanje: Kada Isus umire, šta se tu zapravo događa: umire li on kao čovek, ili u njemu umire božansko?«

Teološki problemi nisu tu lako rešivi.

»Isus umire, zato što je čovek, ali on ne može da se raspadne u totalno, radikalno Ništa, nego i pati u toj smrti, u tom ekstremnom iskustvu prelaženja, prekidanja, i stoga može da stekne novo iskustvo, tako da to stanje nije konačno.«

Sin božiji se solidariše sa čovekom ne samo u njegovoj patnji, nego i u ekstremnim situacijama ljudskosti, bivstvovanja u životu i radikalnog odvajanja od boga. Govoriti o smrti boga nije tu umesno, smatra Volmut.

»Ne može tu da bude ni govora o smrti boga, o prestajanju boga i kraju svega. Nego se može reći da je Isus doživeo smrt u radikalnom ljudskom obliku, i da to iskustvo smrti sada u sasvim preciznom smislu postaje iskustvo boga. To su vema riskantne izjave, ali to su i pokušaji hrhiščanskog razmišljanja.«