1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Društvo

Usred Bogote – Beograd

26. maj 2018.

Karađorđeva šnicla stigla je do Kolumbije! Sa njom i pasulj prebranac, sarma, kolenica, pa čak i klekovača. Sve to zahvaljujući nezvaničnoj ambasadorki Srbije koja u Bogoti već 13 godina drži restoran „Beograd-Belgrado“.

https://p.dw.com/p/2yIzx
Kolumbien - Restaurant Belgrado in Bogota
Foto: DW/S. Kljaic

„Kad sam otvorila, bilo je sarma i kupus, pa još kiseli – bože sačuvaj! Kolumbijci inače retko jedu kupus, ali sad obožavaju sarmu“, priča harizmatična domaćica.

Na ulazu u restoran zastava, a unutra i fotografije manastira i simboli SFRJ. Tu su i slike srpskih velikana i narodna nošnja, i miljeići i čutura. „Htela sam da se restoran zove Kod Katarine, ali ćerka Kolumbijka zapela, nemoj mama ko ovi ćumezi gde se ruča kod te i te žene, stavi i Beograd i špansko Belgrado. Ali danas opet svi kažu – gde si, evo kod Katarine."

Sama vodi restoran, sama kuva, dočekuje, služi i ispraća goste. „Sve ovde nabavljam, zato sam morala da se prilagodim, dovijam, snalazim. U Karađorđevu šniclu stavim slaninu i neki njihov mekani sir. Pitala sam u Beogradu da mi mesečno šalju bar pivo i šljivovicu, ali ne mogu ništa tečno paketom. Uđem onda jednom u zdravu hranu, vidim kleku, suvo zrno. Onda smislim sama – uzmem zrno, zgnječim, odozgo sipam viski, to stoji mesec dana i eto klekovače. Piju Kolumbijci ko blesavi. Sad imam i kajsiju“, priča Katarina s ponosom.

Kolumbien - Restaurant Belgrado in Bogota: Katarina - Inhaberin
Katarina Marković u kuhinji svog restorana Foto: DW/S. Kljaic

Ispraća dvojicu Kolumbijaca koji su svratili na ručak i priča kako lokalci o Srbiji i Jugoslaviji uglavnom ne znaju ništa. „Znaju za Đokovića, Anu Ivanović, lepoticu, ali evo skoro je predsednički kandidat rekao da ako se ovakva politika nastavi, doći će do balkanizacije Kolumbije, misleći da će da se raspadne po republikama."

„Du ju spik ingliš"

Katarina Marković je u Bogotu prvi put došla zbog ljubavi. Donosi nam jaku tursku kafu u fildžanima, pali cigaru i počinje svoju priču. „Na stanici u Beogradu čekam da kupim kartu, neko mi prilazi Du ju spik ingliš, Kolumbijac. Ja krenula na crnogorsko primorje, on će za Italiju, pa u Švajcarsku. Prikačio mi se ceo taj dan, nije imao šta da radi, i na kraju me ubedi da ja promenim kartu i odem s njim. Zaljubimo se i dobijemo ćerku Jovanu“, seća se Katarina svojih mladalačkih dana.

Pola godine su živeli u Beogradu, a onda su otišli za Kolumbiju. Međutim, nepunih godinu dana kasnije, brak je propao. U Kolumbiji je, kaže, bilo teško vreme, pa se ona sa ćerkom vratila za Beograd. Život je u Srbiji bio mirniji dok nije počelo bombardovanje. Tada je dobila poziv iz kolumbijske ambasade, koja je ponudila pomoć da Jovanu, inače kolumbijsku državljanku, prebace u Bogotu kod oca. „Ja ostanem, nastavim dalje, ali onda su me zvali da ona ne spava, ne jede, plače i da moramo da budemo zajedno. Tako posle mesec dana i ja ponovo odem za Kolumbiju“, priča Katarina.

Kolumbien - Restaurant Belgrado in Bogota
Foto: DW/S. Kljaic

Od tog dana, više se nije vraćala. Ne želeći da trpi ponižavanja porodice bivšeg supruga, ostale su na ulici – sa četri kofera, turističkom vizom i 100.000 pezosa u džepu,  što je u to vreme bilo oko 80 evra. Prvu sobu izdala im je majka Jovaninog tadašnjeg momka. Za prevoz i kaparu su odmah morale da daju 75.000, a od ostatka su kupile najosnovnije namirnice. „Sećam se da sam kupila onaj rezani hleb, koji od tog perioda ne podnosim. Kad ga vidim, meni se povraća, samo mi tugu izaziva, jer me seća na to kad sam kupila taj najjfetiniji hleb, jer nisam imala za drugo“, seća se Katarina teških dana.

U sobi jedan dušek i dva ćebenceta. „Jovana je izašla s drugovima, ja sam ostala sama i tad sam rekla sebi, ako ti se plače, a ti sad isplači sve što imaš. Sutra je novi dan, pa ćemo sutra videti šta dalje."

Borba za preživljavanje

Prvi posao našla je u prodavnici muških košulja. „Onda je Jovana jedan dan došla iz škole i rekla kako drugarice prodaju sendviče i predložila da mi pravimo palačinke, pa će ona da prodaje. Ali mi nismo imali ni tiganj u kuhinji. Prodala nam je komšinica iz zgrade. Šest meseci sam ga otplaćivala, ali krenule smo. Ona uči, ja pečem palačinke. Posle smo okačile oglas na prozor da dajemo i časove engleskog“, priča Katarina i danas s knedlom u grlu.

Počele su da zarađuju i štedele čak i na hrani. „Pa je jedan Jovanin drug doneo jedno ćebe, drugi drugo i tako redom. Te ćebiće još uvek imamo. Jovana kaže, mama, da bacimo te ćebiće. Ja kažem nikad, svako to ćebe mene podseća gde sam bila, a gde sam sad."

U priči je na kratko prekidaju dve mlade Kolumbijke. Jedna od njih htela da bi kod Katarine da proslavi venčanje, jer, kaže, obožava njenu kuhinju.

Kolumbien - Restaurant Belgrado in Bogota
Foto: DW/S. Kljaic

Svoju životnu priču nastavlja u vedrijem tonu. Iz malenog sobička su posle nekog vremena uspele da se presele u stan, kupovale komad po komad nameštaja, kako su za šta zaradile. Jovana je završila školu i zaposlila se u avijaciji, a Katarina našla novi posao u libanskom restoranu. Tamo je od hostese napredovala to šefovske pozicije. „Kao crnac sam radila, ali sam zarađivala, a kad god sam htela da dam otkaz, ona mene pita koliko hoćeš para da ostaneš."

Na kraju ni novac nije mogao da je zadrži. Ušteđevinu koju je skupila rešila je da uloži u sopstveni biznis – srpski restoran u Bogoti. „Ja sam u tom takvom životu naučila da donesem odluku, zacrtam cilj, pa kao maraton – stići ću jednom."

Bakina škola kuvanja

Kupila je avionsku kartu za Beograd s namerom da od bake nauči da kuva. „Mama mi je rekla, nemoj da si smešna, šta ti znaš, nisi nikad kuvala. Ali ne, sednem ja s bakom, pa sa njenim sestrama, sve zapišem, kupim još kuvara i vratim se za Bogotu."

Prvi restoran otvorila je u starom delu Bogote, Kandelariji. „Počnem da kuvam, izađem u jednim novinama, pa u drugim. Srpski restoran, njima interesantno. Zovu ljudi, rezervišu, pa onda saznali Srbi, pa Hrvati, krene posao."

Posle dve godine, preselila se u susednu četvrt u kojoj je ostala do danas. Interesovanje za to vreme ne jenjava. Gosti i strance i lokalce i ljude iz cele bivše Jugoslavije. Obilazili su je ambasadori, ministri i delegacije. O njoj su pisali Njujork tajms i svi značajniji kolumbijski mediji. Pominju je i razni vodiči za Bogotu, Kolumbiju, pa čak i celu Južnu Ameriku, a pojedini je svrstavaju u top deset restorana koje bi trebalo posetiti. „Dođe Brazilac, pa se vrati kući i priča tamo i onda počnu da dolaze i Brazilci. Onda pitam ljude kako su saznali za restoran, pa mi kažu kako je i neko na jugu Brazila pisao o meni.“

Kolumbien - Restaurant Belgrado in Bogota
Foto: DW/S. Kljaic

Pisali su i domaći mediji, ali se s njima i opekla. „Slika restorana, a usred zastave stavili sliku Eskobara i raspalili naslov Katarina kuva prebranac za Pabla Eskobara u Bogoti. Htela sam da tužim uredika. Pa znaš li ti koliko je on ljudi ubio, šta je on radio? On je za njih najveći ubica, terorista, i dan danas su u svetu obeleženi zbog njega“, priča Katarina i danas jednako revoltirano. „Pa evo, izađe ovde u novinama kako su u Madridu otvorili restoran, nešto u vezi s Eskobarom, a u jelovniku sva imena njegovih najplaćenijih ubica. Vlada Kolumbije uložila diplomatsku žalbu Madridu zbog toga. Pričam ja ovde s gostima o tome, kad čitamo jedan dan – ništa manje, nego Srbin u Madridu to otvorio! Vama je to smešno, mladima, ali nisu neke stvari za igru. Neću da imam ništa s tom pričom, neću da ispadne da kuvam za kriminalce", odsečna je Katarina.

Mi kukamo, Kolumbijci se smeju

Vreme Eskobara, priča Katarina, na Kolumbijce je jako uticao. „Neredi, gerilci, otimačina, bombe, njih je sve to jako obeležilo, kao što je mene obeležilo bombardovanje. Ostali su jako zatvoreni, ali ljubazni i nasmejani kao i svi Latinci. Sve što se u Srbiji žale i kukaju, oni kriju. Kako si – dobro, kako familija – super, kako biznis – super. A nema dinara, zadužen“, priča Katarina.

„Ja njima kažem, vi ste, bre, dosadni koliko ste ljubazni. Da bi te pozdravio preko telefona, postaviće ti na deset načina pitanje kako si. Como estas – kako si – još nekako i mogu da progutam, ali kako se osećate danas, uh, to ne mogu. Onda kažem šta te briga kako se osećam, ili ih zezam kad sam raspoložena – hoćeš stvarno da ti kažem, hajde slušaj me, molim te, ali nemoj da prekineš“, priča Katarina kroz smeh.

Kolumbien - Restaurant Belgrado in Bogota
Restoran Belgrado u BogotiFoto: DW/S. Kljaic

Za dvadeset godina u Bogoti, navikla se i na to. Radi, živi mirmo, nije se obogatila, više nema ni ušteđevinu, ali nema ni dugova. Jovana se u međuvremenu udala i dobila sina Marka. Katarini je sve to dovoljno za život. Zato u Beograd retko odlazi i nema nameru da se vraća. „Da nije bilo rata, najviše bih volela da sam ostala u svojoj državi. Ali ja sam napunila 58 godina. Da počnem ispočetka, ne dolazi u obzir. Ako se ovde pojavi neki novi Eskobar, sigurno neću sedeti u Kolumbiji. Kuda ću da idem, ne znam, ali neću više da živim nesigurnost. Drugo, ovde su mi ćerka i unuk, a treće, ja u Beogradu nemam ništa i ne mogu da nađem posao. Da pokrećem biznis sa beogradskom i crnogorskom mafijom? Ne pada mi na pamet“, zaključuje Katarina Marković.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android