"Usrkšnji vrtovi" ili put kroz vreme u Stari Jerusalim

Na taj način, posetioci doživljavaju crkvu kao duhovno mesto, iza čijih se istorijskih kulisa i orijentalnih mirisa prikazuju uzbudljive predstave o Uskrsu. Jedna mala crkva u vestfalskom gradu Enepetalu jedna je od predvodnika tog ekumenskog projekta. Od 2004.-te godine ona pretvara svoje dvorište tokom tri nedelje godišnje u Uskršnju baštu. Među dve hiljade posetioca najviše je đaka. Sabine Damaške je neke od njih pratila na predstavi.

Rabini su dunuli u rog. Pasah može da počne. Na proslavu su pozvana i deca. Odeven u orijentalno odelo, Markus Štajner uvodi đake prvake škole iz Enepetalera u kulise Jerusalima. Potom podiže zavesu jedne male sobe, gde deci deli hleb i sok od grožđa.

"Tu je bio jedan sto na kojem su bile postavljene sveće i jedna posuda sa voćem, a oko stola su bili panjevi."

O Isusovim strahovima i njegovoj molitvi

Takav svečani večernji obed ostavio je snažan utisak na šestogodšnju Jasmin. Ona bez reči prati Markusa Štajnera kroz uzan hodnik sačinjen od crnih zavesa, na putu ka sledećem mestu izložbe: Getsemanskim vrtovima. Đaci prvaci sedaju oko papirnatog komada stene ispred koje su postavljena tri fenjera.

"Kao što vidite, stigli smo u ove vrtove. Mrak je već pao. U ovo doba oni su prazni. Isus je tamo sa svojim prijateljima."

Markus Štajner pripoveda o Isusovim strahovima, o njegovoj molitvi, dok njegovi prijatelji spavaju. On priča o Isusovom hapšenju i o presudi koju mu je izrekao pontije Pilat.

Ispod velikog drvenog krsta, Markus Štajner objašnjava deci šta je, zapravo, Uskrs. Isus nije ostao u grobu, već je vaskrsnuo. Ta srećna vest ohrabruje generacije hrišćana da prevaziđu strah od smrti i patnje. Trideset-trogodišnji teolog kaže da bi tako i deca trebalo da zaborave na svoje brige. Ona će na kraju predstave svoje brige u formi kamena ostaviti za sobom. Danijelu i Jasmin se dopada ta ideja.

"Ako hoćemo da se oslobodimo nečega, možemo to da stavimo u jedan kamen. Ja sam stavio u kamen to što ne umem lepo da crtam....A ja sam stavila to da ne moram više da spremam sobu."

Priča o Isusovom vaskrsnuću

Markus Štajner vodi decu kroz uzak i mračan hodnik koji simbolizuje Hristov grob i tako najzad stižu u Uskršnju baštu: jedna osvetljena soba, puna cveća, u kojoj se ponovo može smejati i plesati. Taj poslednji deo predstave ne predstavlja samo deci zadovoljstvo, već u njemu uživa i Markus Štajner.

Ja sam operisan od plesa, a ovde moram da plešem sa decom. To je najveći izazov za mene. Ali, zapravo, osetio sam osećaj olakšanja, kada sam nakon stisnute atmosfere ispod krsta i kod Hristovog groba ušao u ovu svetlu prostoriju i napokon smeo da zaplešem sa decom. Na taj način je moguće osetiti na sopstvenoj koži kako je vaskrsnuće, ustvari, oslobođenje.

Narodu je danas postalo strano pravo značenje Uskrsa, primećuje Štajner. U crkvenim propovedima, vest o vaskrsnuću je zaboravljena. Zato smatra Štajner da posetioci Uskršnjih vrtova i uzbudljivih predstava mogu uistinu da razumeju priču o Hristovom stradanju.