Vagner – stoti put

Rihard Vagner – libretista, kompozitor i režiser, sve u jednoj ličnosti – želeo je operu sasvim u skladu sa svojim predstavama. U aprilu 1871. godine posetio je sa suprugom Kozimom idilično mesto Bajrojt u Bavarskoj, zemlji njegovog mecene kralja Ludviga II. Vagner je bio toliko oduševljen gradićem da je odlučio da upravo tu ostvari svoj san. Pet godina kasnije, 13. avgusta 1876, podigla se zavesa i tako su počele prve Bajrojtske operske svečanosti i prvi put je u celini izveden ciklus Vagnerovih opera „Prsten Nibelunga“.

Prvi festival bio je finansijski fijasko i gorko umetničko razočaranje. „Deco, napravite nešto novo“, bila je poruka Riharda Vagnera savremenicima. Sledio je sopstveni savet i komponovao poslednju operu „Parsifal“. Vagner je umro 13. januara 1883. godine u Veneciji.

Posle toga festivalom je rukovodila Vagnerova supruga Kozima, inače jedna od ćerki kompozitora Franca Lista. Režija, scenografija, izbor pevača i način pevanja – sve je određivala Kozima, koja je na svoj način tumačila volju „maestra“. Decenijama nije smela da se menja dekoracija. Svaka predstava u operi na zelenom brežuljku bila je ritual, kao da je bilo u pitanju uspostavljanje nove religije.

Danas je to prošlost, ali i dalje postoji osobena zajednica poštovalaca Vagnerovog dela, kaže sopranistkinja Evelin Herlicius: „Ljudi koji vole tu muziku identifikuju se sa zdanjem opere kao da je njihova i zato osećaju potrebu da na neki način učestvuju u njenom radu, da budu pitani.“

Hitler – stalni gost

Umetnici i intelektualci okupljeni oko Kozime Vagner bili su pristalice snažne nacionalističke i narodnjačke ideologije, antisemitski obojene. Zigfrid, jedini sin Riharda i Kozime Vagner bio je uspešan dirigent i kompozitor. Preuzeo je rukovođenje festivalom kada se 1908. godine Kozima povukla. Zigfrid se odvažio da malo modernizuje režiju i spasao je festival propasti tokom vrtloga Prvog svetskog rata. Oženio se 1915. godine sedamnaestogodišnjom Engleskinjom Vinifred Vilijams.

Kozima Vagner umrla je 1930. godine, nekoliko meseci posle nje i Zigfrid. Njegova udovica Vinfred bila je fanatična obožavateljka Riharda Vagnera – i Adolfa Hitlera. Deset godina pre dolaska na vlast, 1923., Hitler je posetio Bajrojt i otkrio ideološku bliskost sa Bajrojtskim krugom. Vinfird je postala njegova doživotna prijateljica sa kojom je bio na „ti“. Veza sa Hitlerom obezbedila je opstanak Bajrojtskih operskih svečanosti. Prvih godina vlasti Hitelr je bio redovni gost u vili Vagnera i njegovih potomaka „Vanfrid“.

Zdanje opere ostalo je pošteđeno razaranja u Drugom svetskom ratu. Era „novog Bajrojta“ počela je 1951. godine pod zajedničkim rukovodstvom Vilanda i Volfganga Vagnera. U jednom intervjuu za Dojče vele Volfgang Vagner je govorio o izazovima sa kojima su tada bili suočeni: „Postojala su dva velika problema. Prvo, finansije. Ne treba zaboraviti da je Rihard Vagner bio bankrot već druge godine festivala. I drugo, trebalo je prebroditi netrpeljivost Nemaca, bez stranaca u tome ne bismo uspeli, zbog prijateljstva moje majke sa Hitlerom.“

Nova renesansa festivala

O umetničkoj strani brinuo se Viland – Vagnerova dela bila su postavljena u mitološkoj ravni, dok je o poslovanju i organizaciji brinuo Volfgang. Bajrojtski festival ponovo je privlačio slavne dirigente i pevače. Viland Vagner neočekivano je umro 1966. godine, sve poslove preuzeo je Volfgang i pune 42 sam brinuo o festivalu. Povukao se tek 2008. godine i rukovođenje Bajrojtskim operskim svečanostima prepustio ćerkama Evi Vagner-Paskije i Katarini. Umro je u martu prošle godine.

Bajrojtski festival, kojim sada rukovodi četvrta generacija Vagnera, medijski se otvorio i može se pratiti i preko podkasta, kao lajvstrim, a ispred zgrade opere predstava se može besplatno gledati na velikom ekranu. Govori se o „svežem povetarcu na brežuljku“ (na kome je opera), ali se i dalje prikazuju predstave postavljene u vreme Volfganga Vagnera. Umetnički rukopis praunuka videće se tek 2013. godine u novoj postavci „Prstena Nibelunga“ i prvom izvođenju u Bajrojtu tri rana dela Riharda Vagnera – istina, ne u operi na brežuljku, nego na jednoj drugoj pozornici u gradu.

Autori: Rik Fulker / Nenad Briski
Odg. urednik: Nemanja Rujević