Vatromet ujedinjenja

Građani Nemačke Demokratske Republike (DDR) u mirnoj revoluciji srušili su socijalistički poredak i oterali vlastodržce sa vlasti. Pri tom nije ispaljen nijedan metak, niti je bilo bilo kakvog nasilja ili štete. Tog 3. oktobra 1990. godine DDR se pripojila Saveznoj Republici Nemačkoj i Nemci su ponovo živeli u istoj državi.

Predsednik Savezne Republike Nemačke Rihard fon Vajczeker i te noći ukazao je na tesnu povezanost nemačkog ujedinjenja i jedinstva evropskog kontinenta: „Mi Nemci svesni smo naše odgovornosti i želimo da u ujedinjenoj Evropi doprinesemo miru u svetu“, rekao je Vajczeker neposredno pre početka vatrometa.

Nije bilo sna

Za tadašnjeg šefa kancelarovog kabineta Rudolfa Zajtersa bio je to kraj burnih nedjelja. Kao poverenik kancelara Helmuta Kola prisustvovao je tokom predhodnih dvanaest meseci mnogim uzbudljivim događajima. Noć u kojoj je slavljeno ujedinjenje proveo je u tadašnjem sedištu „opunomoćenika savezne vlade u Berlinu“. Na spavanje nije ni mislilo, seća se Zajters.

„Razmišljao sam o pregovorima o dozvolama za putovanje za izbeglice u ambasadama, na scenu sa Hansom Ditrihom Genšerom na balkonu ambasade u Pragu, na govor u Bundestagu povodom pada Berlinskog zida – Helmut Kol je bio u Varšavi – i na izuzetno značajan govor kancelara Kola ispred Bogorodičine crkve u Drezdenu“.

323 uzbudljiva dana

Od pada Berlinskog zida do noći ujedinjenja 3. oktobra protekla su tačno 323 dana. Za političare iz obe nemačke države to su bili dani komplikovanih pregovora i dalekosežnih odluka. Poslanici izabrani na prvim slobodnim izborima u DDR-u u martu 1990. godine napravili su od centralizovane socijalističke države federaciju čije su savezne države mogle da se ujedine sa Saveznom Republikom u jedinstvenu državu. Osim toga, raspušten je državni aparat policijskog nadzora i uvedena je zapadnonemačka marka.

Žurba na kojoj je insistirala savezna vlada (u Bonu) bila je opravdana. Od početka reformskih procesa u istočnim zemljama Evropa je bila u previranju, ljudi su svuda zahtevali slobodu putovanja i promenu političkog sistema.

Podstaknuti parolom „glasnost i perestrojka“, koja se vrlo brzo proširila iz Sovjetskog Saveza, u svim istočnoevropskim zemljama nastali su snažni protestni pokreti. „Bilo je u pitanju veoma pažljivo upravljanje procesom koji je izazivao zabrinutost i strahovanje ne samo u Moskvi, nego i u zapadnoevropskim zemljama“, seća se Rudolf Zajters.

Prozor ka ujedinjenju

Nemačka želja za ujedinjenjem u nekim evropskim prestonicama primljena je sa rezervama. Strahovalo se od jake Nemačke u centru kontinenta. Tadašnja predsednica britanske vlade Margaret Tačer otvoreno se suprotstavljala ujedinjenju, ni francuski predsednik Fransoa Miteran nije bio preterano zainteresovan za to da Nemci ponovo budu u jednoj državi.

Kretanja u Evropi nailazila su na otpor i u Moskvi. Nekadašnja svetska supersila sve više je gubila mogućnost uticaja na članice Varšavskog pakta koji je predstavljao protivtežu NATO i kapitalističkom društvenom poretku. Na Zapadu su strahovali od puča protiv tadašnjeg generalnog sekretara sovjetske Komunističke partije Mihaila Gorbačova čime bi bila dovedena u pitanje saglasnost Moskve za nemačko ujedinjenje.

Nemačko ujedinjenje u fokusu svetske politike

Nemce je poslužila sreća. Taj „prozor ka ujedinjenju“ postojao je samo u julu 1990. godine. Nijedan drugi svetski događaj nije odvraćao pažnju od ujedinjenja Nemačke. Samo malo kasnije situacija se promenila, jer je pažnja međunarodne zajednice usmerena na Irak koji je u avgustu 1990. okupirao Kuvajt i proglasio ga za jednu od svojih provincija. Sredinom 1991. u Moskvi je nekolicina generala pokušala puč protiv Gorbačova. Da se sve to desilo godinu dana ranije proces nemačkog ujedinjenja bio bi mnogo komplikovaniji i dugotrajniji. Međutim, u julu 1990. samo je Nemačka bila u fokusu svetske politike.

Svenemački parlament

Vatromet još nije bio ni gotov, a već je počela zajednička sednica Bundestaga i Narodne skupštine NDR. Dva meseca kasnije održani su prvi svenemački parlamentarni izbori posle 1932. godine. Ubedljivi pobednik na izborima bila je hrišćansko-liberalna koalicija na čelu sa Helmutom Kolom.

Autori: Matijas fon Helfeld / Nenad Briski

Odgovorni urednik: Ivan Đerković