Bilo je i gorih faza u nemačko-poljskim odnosima: 2015. je bila godina fundamentalnih društveno-političkih promena u te dve zemlje. U Poljskoj je vlast preuzela nacionalno-konzervativna stranka Pravo i pravda (PiS), a u Nemačkoj je Angela Merkel otvorila granice za više od milion izbeglica. Nemci su bili zgroženi neočekivanim nacionalističkim tonovima između Gdanjska i Krakova, a Poljaci su s nevericom gledali na „kulturu dobrodošlice“ nemačke kancelarke. Jedni drugima mi otada nismo imali mnogo toga da kažemo, osim kad se radilo o kritikama.
Više od puke simbolike
S obzirom na to da smo se bilateralno, ali i u okviru EU, kobno posvađali, poseta bliskom komšiji na početku novog mandata Angele Merkel i nije baš najgori povod da se smire strasti. Politički rituali više su od protokolarnih obveza, a prve posete novih šefova vlade u inostranstvu deo su tog paketa. Poseta Angele Merkel Poljskoj bila je prožeta posebnom političkom simbolikom: bio je to signal i ispunjenje starog obećanja - da bi Poljsku trebalo trajno integrisati u Evropu.
- pročitajte još: Neizvesne reforme Evropske unije
Zajedno sa kancelarkinom posetom Parizu neposredno Varšave, komplikovani odnos u trouglu Francuska-Nemačka-Poljska predstavlja simbol simbioze stare i nove, veće Evrope. Pritom ta osovina upravo menja svoje težište. Politički su se proteklih godina u sve tri zemlje dogodile velike promene. U Francuskoj je, nakon nemoćnog Fransoa Olanda vlast preuzeo Emanuel Makron, odlučan EU-reformator. U Nemačkoj je moć Angele Merkel erodirala, nakon velikih gubitaka na izborima i dugotrajnog procesa formiranja vlade. I dok je sveže izabrana kancelarka gubila popriličan deo moći, u vlada stranke PiS u Poljskoj formira svojevrsnu „istočnu EU“ – kao ćeliju pokreta otpora protiv „stare EU“. Ukratko: odnosi političkih snaga su se promenili i potrebno je iznova definisati međusobne odnose.
Poljski strah zbog nacionalnog identiteta
Ljubaznosti koje je Merkel razmenila sa svojim partnerima, premijerom Mateušom Moravjeckim i predsednikom Andžejem Dudom, nisu mogle da sakriju činjenicu da između Berlina i Brisela s jedne, i Varšave s druge strane, postoji kriza. I to duboka kriza, oko osnovnih načela. Sigurno, postoje konkretna politička polja oko kojih su mišljenja totalno različita: izbeglička politika, spor oko baltičkog gasovoda Severni tok 2 ili postupak EU protiv Poljske zbog reforme pravosuđa, jer Varšava prema mišljenju Brisela krši pravo EU. Ali iza svega toga kriju se – principi.
Zapadno od nekadašnje Gvozdene zavese bilo je naivno verovati da će ujednačavanje prilika na Zapadu i Istoku – naravno pod zapadnim uslovima – biti stvar koja će teći praktično sama od sebe. Malo sutra. Bila je to istorijska zabluda, kako kaže bugarski sociolog Ivan Krastev: za Poljsku 1989. nije bila godina početka evropskih integracija, već pre svega godina ponovnog sticanja državnog suvereniteta.
Između Makrona i „istočne EU“?
To raspoloženje koje se može uočiti i u Mađarskoj, Češkoj pa i drugim istočnim i jugoistočnim zemljama, u Berlinu i Briselu nije priznato na odgovarajući način, jednoglasno se žale nove članice EU. Demokratsko-kapitalistički Zapad morao je praktično preko noći da, nakon decenija nametnute ideologije i prisilne vladavine, te zemlje „preuzme“. Evropski istok sada, s popriličnim zakašnjenjem, vraća jedan deo svog nacionalnog identiteta.
- pročitajte još: Evropu spašava samo skok unapred
U tom smislu i dalje smo svedoci evropske podele na društvenom planu. Emanuel Makron iz toga izvlači ideju o EU sa dve brzine, ideju koju se kategorično odbacuje i to ne samo u Varšavi. Kako bi se sprečio raskol u okviru EU-porodice, bilo bi pametno da se ponovo oživi već postojeći, ali odavno usnuli dijaloški instrument: Vajmarski trougao.
On je osnovan 1991. kako bi se Poljska približila članstvu u Evropskoj uniji i NATO. Aktuelna vlada u Varšavi taj kružok triju zemalja 2016. je stavila na „led“. Oživljavanje te ćelije za komunikaciju u kojoj su dve stare članice EU (Francuska i Nemačka), i mlađi rođak (Poljska) bio bi odgovarajući forum za moderaciju dijametralno suprotnih političkih ciljeva. To je pravi zadatak za poslednji mandat Angele Merkel.