Vetar odneo snove malih deoničara

Nije nipošto prvi put da su ulagači, posebno oni koji tek žele svoju ušteđevinu da smeste na „sigurno“ i koji ne žele da se kockaju na tržištu kapitala, naseli na pomodne pojmove i obećanja. Još u 19. veku je bilo dovoljno u ime kompanije staviti pojam „železnica“ pa da deonicama vrednost odleti nebu pod oblake, a gotovo identično je bilo i u doba informatičke revolucije početkom ovog stoleća, naravno pre sloma tih „.com“ kompanija.

U poslednje vreme taj čarobni pojam za prodaju deonica je „obnovljiva energija“, objašnjava Klaus Niding, potpredsednik nemačkog Udruženja za zaštitu interesa vlasnika vrednosnih papira. „Ulagači su možda bili previše lakog srca kad su u natpisu videli pojam 'obnovljiva energija'. A onda su tu bile i dividende koje je obećavao Prokon. Na kraju krajeva, dividende uvek pokazuju rizik u kojem se nalazi preduzeće.“

A obećane dividende su bile izdašne: Prokon je privlačio ulagače sa šest odsto godišnje, a kad se zbrojila i dobit kompanije, mogao je ponekad deoničarima platiti i osam odsto. Povrh toga, izgledalo je da je to preduzeće koje je na samom vrhu energetske revolucije prema obnovljivim izvorima energije. Osnovao ju je 1995. ubeđeni zaštitnik prirode Karsten Rodbertus pod nazivom Projekti i koncepti za obnovljivu energiju – čija je skraćenica Prokon.

„Investicija u budućnost“

Sve to je navelo više od 75 hiljada ulagača da povere svoj novac toj vizionarskoj firmi u Icehoeu u severnoj nemačkoj pokrajini Šlezvig-Holštajn u ukupnom iznosu od oko 1,4 milijarde evra. Prokon je zaista podizao i održavao elektrane na vetar u Nemačkoj, Poljskoj i Finskoj, gradio postrojenja za proizvodnju biogasa i biogoriva... Na toj energetskoj budućnosti je radilo gotovo hiljadu radnika, a godišnji promet je iznosio oko 400 miliona evra.

Ali nad Prokonom su se nakupljali sve mračniji oblaci: čak i banke su bile sumnjičave jer je izgledalo da sa računima te firme nije baš sve u redu. Štaviše, činilo se da je i tu reč o klasičnoj prevari „lanca sreće“ gde se dividende ne isplaćuju od dobiti, nego se starim ulagačima to plaća od uloga novih kupaca deonica. A kako su se širile te glasine, tako je bilo sve više onih koji su požurili da prodaju deonice i spasu svoju ušteđevinu.

Već početkom ove godine je uprava Prokona poslala pismo svojim deoničarima u kojima ih moli da ne prodaju svoje deonice i da svoje (obećane) dividende ostave u kompaniji, inače bi Prokon mogao da ima poteškoća u plaćanju računa. Kao što se moglo i očekivati, pismo je imalo dijametralno suprotan učinak od onoga što je želela uprava Prokona i tako je prošle sedmice zatražen stečaj.

Dve pouke: jedna državnim organima...

Zapravo tek nakon što je na nadležnom trgovinskom sudu zatražen stečajni postupak, krenule su oštre kritike na sve nemačke institucije koje se bave nadzorom prometa hartija od vrednosti. Nisu samo banke, nego su i brojni mediji izveštavali da u Prokonu nije baš sve čisto jer ni završni računi, raznim trikovima, nisu pokazivali realno stanje u toj kompaniji i puni opseg poslovnog rizika u koji se upuštaju. Klaus Niding zato krivi i političare: „I zakonodavac je tu, kratko i jasno rečeno, spavao i sad je nužno da hitno nešto učini. Određene oblike ulaganja jednostavno treba zabraniti za male deoničare kao što je u mnogim zemljama već uobičajeno.“

I dok sve ukazuje da je pravi razlog stečaja loše poslovanje, tek sad treba utvrditi prave brojke u poslovnim knjigama i spasiti što se spasiti može. Prokon nije tek neka firma koja je samo poštanski sandučić u nekoj poreskoj oazi nego proizvodi čak i sopstvene modele vetrenjača. Ali nije jasno gde zarađuje, a gde gubi novac i kad to već nije učinila uprava, onda je i država već davno trebalo da se umeša.

...i pouka malim deoničarima

Makar je i više nego mudro biti sumnjičav već i kod obećanja o fiksnoj i dividendi mnogo većoj od stope inflacije bez obzira dolazila od tvrtke koja se bavi obnovljivom energijom ili od šibicara na pijaci, za male deoničare je možda sreća što su barem banke bile sumnjičave prema Prokonu. Naime, u gotovo svim zemljama su propisi o stečaju veoma slični. Najpre se podmiruju dugovanja i potraživanja od kompanije u stečaju, sve do plata i naknada zaposlenima, a tek onda na red dolaze „vlasnici“, dakle deoničari. Obzirom da je Prokon dužan bankama „samo“ 59 miliona evra u ukupnom volumenu od 1,4 milijarde evra kapitala, može se ipak dogoditi da mali deoničari nisu potpuno izgubili svu svoju ušteđevinu.

Ali čak i u najboljem slučaju, izgubili novac sigurno jesu. Potraživanje se odnosi samo na nominalnu vrednost dionice, a ne na tržišnu vrednost u trenutku kupovine. Ali upravo zbog netransparentnog poslovanja, zapravo još niko ne zna sa koliko kapitala Prokon još raspolaže.

Stečaj Prokona je i udarac čitavom sektoru obnovljive energije. Ipak, Joahen Dikman iz Instituta za ekonomska istraživanja ne želi tek tako probleme Prokona da proširi na čitav sektor. „Ovde je reč o jednom preduzeću i poslovnoj strategiji jednog preduzeća. To još ništa ne govori o stanju u čitavom sektoru.“

Autori: Žang Danhong / Anđelko Šubić
Odg. urednik: Nemanja Rujević