Vitlejem se zove Lampeduza

„Desetine kardinala i biskupa slavilo je svetu misu sa svojim papom. Brojni vernici su bili na trgu ispred crkve, gledali prenos na velikim platnima. Misa je održana nešto ranije nego inače, jer je 77-godišnji papa hteo da se dobro odmori pred tradicionalnu Božićnu poruku prvog dana Božića, kada će uputiti blagoslov „Urbi et Orbi“. Posle Božićne mise, to je vrhunac slavlja u Vatikanu povodom rođenja Isusa“, piše Frankfurter algemajne cajtung.

„Postoje dve teme o kojima se zaista isplati govoriti: o ljubavi i o smrti“, piše na početku komentara Zidojče cajtung. „To nije rečenica za Božićne čestitke, na kojima obično jednostavno piše: Srećan Božić! Šta dakle da radi čovek kada naiđe na takvu dubokoumnu odštampanu rečenicu među čestitkama sa jelkama i deda mrazovima? Čovek se prvo uplaši. Postoje dve teme o kojima se zaista isplati govoriti... Čestitka ili pretnja?

Takve reči prodrmaju, a to nije najgore što se čoveku može desiti na Božić. Možda samo na nekoliko trenutaka ili na nekoliko sati, čovek se oslobodi svoje svakodnevice, istupi korak dalje od svojih ličnih isparenja. Reči imaju moć, reči mogu da pomognu, reči mogu da leče, rečima se može započeti novi svet.

Na početku beše reč. Tako počinje božićno jevanđelje jevanđeliste Jovana. Nije to klasično, svima poznato, božićno jevanđelje o štali i jaslama... Nema kod Jovana, kao kod Luke, pastira i anđela koji predskazuju sveto rođenje.

Ali, i Jovan govori o rođenju, on govori o rođenju novog sveta, U svom božićnom jevanđelju on citira prve reči Biblije: Na početku Bog stvori nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna. Tamo gde je praznina, Bog dakle stvori red, čoveka, svet u kojem se može živeti. I svaki put, pred novo delo, reč Stvoritelja: Neka bude!

Čoveku je potrebna domovina

Ova priča o stvaranju sveta, nije protokol o nastanku Zemlje. Ne radi se o tome kako su nastali priroda i čovek. Radi se o tome kakva zemlja mora da bude da bi čovek na njoj mogao da živi. Poruka glasi: čoveku je potreban red u haosu, potrebna mu je osnova za život, potrebna mu je domovina, transparentnost u neprozirnom i pravo u nasumičnom. To je značenje stvaranja svetlosti.

Radi se znači o uslovima kojima je uopšte omogućen život – ne samo u nultoj tački vremena, nego uvek iznova. Početak je uvek iznova. Stvaranje nije nešto što je jednom bilo, ono mora da se dešava svakodnevno, iznova, kako bi život bio moguć u svetu rata, oskudice, nasilja i nepravde. Stvaranje je ono što u drugim Božićnim jevanđeljima, po Luki, najavljuju anđeli: Mir Čovekov na Zemlji. To ne da ne važi samo u Siriji i Avganistanu, već i usred Evrope. Svuda ima života u ne-miru.

Moć drugačijih reči

Rečima se može učiniti dobro i zlo. Pre sto godina tako je počinjeno zlo. Božić 1913. je poslednji pred Veliki rat, u godini koja se primicala kraju nedostajalo je reči osvešćenja. Čak i veliki mislioci i pesnici onoga vremena prizivali su rat, slavili ga kao veliko čišćenje, oslobađanje, spasenje. Skoro svi su u ono vreme verovali da je rat čin stvaranja.

Ali Božićna priča govori upravo suprotno, ona je uperena protiv stava starih Rimljana i njihove rat-stvara-mir politike vladanja svetom. Božićna priča kaže: ne verujte toj laži. Ona kaže: sve dok se smrt naziva životom i mržnja ljubavlju, sve dok se kaže da je rezultat ispravnih i ispravno vođenih ratova mir i spasenje – sve dok je tako, biće i ratova.

Svet je onda doživeo i kako je Prvi svetski rat doveo do Drugog svetskog rata, do zločina nacista i potpunog sloma Nemačke. Evropa i svet su morali da budu ponovo stvarani. Pre 50 godina svet je čekao da se u procesu za Aušvic kažu ljudske reči: Svet bi odahnuo. Raščistio bi se vazduh, rekao je tada državni tužilac Fric Bauer. Međutim, uzalud se čekalo na priznanje ubica iz koncentracionog logora. Na reči razjašnjenja i pokušaj utehe čekaju i sada članovi porodica žrtava u NSU procesu koji je u toku u Minhenu. Optužena izvrdava i ćuti.

Ljubav kao uteha od smrti

Na početku je bila… ne, na početku jeste reč. Godina 2013 je bila i godina dobrih, stvaralačkih reči. Papa Franja ih je izgovorio, a imale su dve teme: ljubav prema bližnjima i protest protiv smrti. Kada je govorio o utopljenicma na Lampeduzi upozorio je na globalizaciju ravnodušnosti i navikavanju na patnju bližnjih i pitao – ko je plakao za ljudima koji su bili u brodovima? Franja je nešto kasnije patnju izbeglica smestio u veliku optužnicu protiv ubilačkog kapitalizma.

Božić 2013: danas bi štala bila izbeglička barka, pastiri i Tri mudraca došli bi na spasilačkim čamcima. Vitlejem: to su danas ostrva u Sredozemlju. Vitlejem se danas zove Lampeduza ili Leros ili Hios“, piše minhenski list.

Priredila: Dijana Roščić
Odg. urednik: Nemanja Rujević