Vlast ne zna za šalu

„Poznat sam po ironiji. Ali čak ni ja ne bih došao na ideju da u luci Njujorka podignem Statuu slobode“, rekao je svojevremeno irski nobelovac Džordž Bernard Šo. Sarkazmom protiv američke ideje slobode – ipak Šou, koliko je poznato, zbog toga nije zabranjen ulazak u SAD. Ali Šo je živeo na prelazu u 20. vek kada policija nije jednim klikom miša na računaru mogla da dođe do detaljnih podataka o nekome, da vidi šta je ko rekao/napisao i kako ko razmišlja. Vreme Džordža Bernarda Šoa nije bilo vreme Fejsbuka i Tvitera.

Ko to hoće da „iskopa Merilin Monro“

Jedan drugi Irac je nedavno sleteo u Los Anđeles i šokirao se kada mu je odbijen ulazak u Sjedinjene Države. Mladić je 12 sati proveo u pritvoru. Zašto? Zato što je, pre puta u Ameriku o kojem je sanjao, na Tviteru svojim pratiocima obznanio da će se u Kaliforniji provoditi ludo, a to je ilustrovao rečima da će „iskopati Merilin Monro“ i „uništiti Ameriku“. Nema sumnje, mladić nije duhovit kao njegov legendarni zemljak Šo, ali uprkos tome, teško da je iko pomislio da ovaj mladi Irac zaista planira da skrnavi grob Merilin Monro ili uništi SAD.

"Ne bih savetovao takve izjave, čak i kada je namera ironična“, kaže hamburški advokat Klaus Lodigkajt. Ovaj stručnjak za IT-pravo kaže da Amerikanci snimaju sve razgovore, prave kopiju svega na internetu i neće propustiti ni ovakve šale. „Kada načine pretragu po imenu ili nadimku i povežu neku osobu sa ovakvim izjavama, onda tvrde da je ta osoba opasna za SAD. Zbog toga treba biti veoma oprezan“, kaže Lodigkajt za DW.

Zabluda ili glupost

Ne radi se samo o problemima pri ulasku u zemlju. Pre nego što je belac Džordž Cimerman oslobođen nakon ubistva tamnoputog tinejdžera Trejvona Martina, jedan 15-godišnji dečak iz gradića Ziona u Ilinoisu napisao je na internetu: „Ako on bude oslobođen, ja ću pobiti sve u Zionu i izvući ću se, baš kao Cimerman.“ Ubrzo su na vrata pokucali policajci, odveli mladića u zatvor i najozbiljnije ispitali da li od njega preti opasnost. Zaključili su da ne preti jer „nema oružje niti pristup oružju“.

Mnogo gore je prošao 18-godišnji Džastin Karter. Ovaj „zaluđenik“ za onlajn igre u prvom licu, posvađao se sa svojom ekipom za video-igre. Nevolja je što je svađa bila na Fejsbuku, samim tim javna i svima vidljiva. Kada su drugovi Karteru prebacili da je „lud i blesav“, on je odgovorio ironičnom hiperbolom. „Da, skroz sam lud. Mislim da ću pobiti decu u vrtiću, gledati njihovu nevinu krv kako teče i pojesti jedno srce, dok još kuca.“ Uzalud je Karter odmah potom dopisao „LOL“ (internet skraćenica za „smejem se glasno“) i „JK“ („samo se šalim“) – već je proveo nekoliko meseci u pritvoru, pušten je uz kauciju, ali mu preti višegodišnja kazna.

„Konkretne pretnje protiv fizičkog integriteta na internetu predstavljaju krivično delo“, objašnjava pravnik Lodigkajt. „Za to se ljudi osuđuju. Ako tokom istrage postoji opasnost od bekstva, ide se u istražni zatvor.“ Ipak, smeju li američke službe da špijuniraju privatnu komunikaciju građana, čak i ako je na internetu? „Ne“, odgovara Mario Tants iz nemačke Piratske partije. „U pomenutom slučaju policija nije nadgledala komunikaciju nego je dobila informaciju iz okruženja potencijalnog počinitelja. Kada vam realna osoba nešto dojavi, naravno da ste dužni da po tome postupite“, dodaje Tants.

„Udruženje za zaštitu špijuna“

Poslednji primer iz Nemačke posebno je groteskan. Putem Fejsbuka je 28-godišnji Daniel Bangert pozvao na „šetnju do kompleksa Dager“ (naslovna fotografija) – radi se o američkim prostorijama u blizini Darmštata u Nemačkoj. Navodno su tamo bile i kancelarije službe NSA za koju je radio i Edvard Snouden i koja je špijunirala ceo svet. Bangert je pisao u ime fiktivnog „Udruženja za zaštitu špijuna“. Iako je ironija vidljiva iz aviona, američka vojna policija se nije smejala nego je tražila od nemačkih kolega da privedu Bangerta. To je i učinjeno, a mladić je između ostalog ispitivan i o svojim političkim ubeđenjima.

„Upravo takvu praksu kritikujemo“, kaže Mario Tants iz Piratske partije. „Ubuduće svaki građanin, kada nešto napiše, mora da računa sa posetom policije ili agenata državne bezbednosti. To je problem države koja u međuvremenu praktikuje skoro totalni nadzor“, dodaje Tants.

Autori: Markus Litike / Nemanja Rujević

Odg. urednica: Ivana Ivanović