„Vratite nam našu granicu!“

Kabinet gradonačelnice slovačkog mestašca Slovenske Darmoti Denise Arve-Iove otvara se tačno u osam časova. Na ogromnom pisaćem stolu stoje dva prenosna računara. Na zidu vise zastave Slovačke i Evropske unije. To mesto ima jedva šestotinak stanovnika i smešteno je na idiličnim obroncima uz rečicu Ipel, sasvim na jugu Slovačke.

S druge strane Ipela je Mađarska. Ali granice više nema. Nekadašnji granični prelazi su zapušteni (naslovna fotografija), a danas iz Mađarske stižu samo problemi: „Beskućnici odatle dolaze u naše selo, pijanče i često prave nerede. To se ranije nije događalo. Naravno, uvek je bilo krađa, ali sada je kriminal u velikoj meri porastao. Žrtve su kod nas pre svega stariji ljudi.“

U slovačkom selu postoji samo jedna mala prodavnica koja loše posluje. Od kako se na drugoj, mađarskoj strani otvorila ogromna samoposluga koja radi non-stop, jedva da još neko i zalazi u tu trgovinu. Jer, „preko“ je jeftinije, a izbor mnogo veći. Ipak Bohuslav i dalje ostaje veran seoskoj prodavnici.

„Prokleta Evropska unija!“

Uopšte, taj 56-godišnjak uveren je da je nestankom granice sve postalo mnogo gore: „I mene su već opljačkali. Zatekao sam lopove u mojoj baštenskoj kućici i tu su me pretukli. Svi ljudi ovde žive u strahu, svako se zaključava u svojoj kući. Prokleta Evropska unija, granice bi trebalo opet zatvoriti!“

Slično je i u drugim mestima uz granicu. Na nešto manje od sat vremena vožnje po brežuljcima uz granicu nalaze se Šijatorske Bukovinke. Tamo nam predsednik mesne zajednice Juraj Badinka otvara rešetku na vratima ogromne, trospratne zgrade bivše carinske ispostave. Do kraja 2007. tu su živeli granični policajci i njihove porodice.

Danas malter otpada sa zidova, a zgrada propada: „Dobili smo tu zgradu od države besplatno, ali od tada ima samo problema. Naša mala opština ne može da plati ni troškove energije za tu zgradu. U stvari, planirali smo da tu napravimo hotel, ali novca za građevinske radove nema.“

Raspršeni snovi

Na podovima još stoji zeleni linoleum, prepun izmeta od pacova i prljavštine. Uprkos tome što su prozori razbijeni, vazduh unutra je ustajao i smrdljiv. Jedina atrakcija sela jeste srednjevekovni dvorac na obližnjem brežuljku.

Ali svi snovi o turističkom raju odavno su pokopani: „Sasvim na početku imali smo tri, četiri zainteresovana investitora. Ali onda je stigla ekonomska kriza i danas to više nikoga ne interesuje. Zgrada je ostala samo teret za nas i možemo samo da se nadamo da više nećemo moramo i za nju da plaćamo“, kaže predsednik mesne zajednice.

I u mestu Velke Kosihi su, nakon nestanka granice, imali velike planove. Od njih nije ostalo ništa, iako zgrada tamošnje granične ispostave bar nije prazna. U podrumu je lokalna omladina improvizovala nešto kao studio za fitnes i okuplja se gotovo svake večeri, ali u ostalom delu zgrade žive radnici – iz Rumunije. U stvari i ti radnici ne rade u Slovačkoj, već u fabrici kablova u susednoj Mađarskoj.

I tamo je predsednik mesne zajednice Lajoš Čoka razočaran Evropskom unijom i nestankom granica: „Sve ima i svoju mračnu stranu. Mnoge stare fabrike su bankrotirale. Pre je bar svako imao nekakvo radno mesto. Tada, nakon raspada socijalizma '89, bio sam uveren da će nam najkasnije za dvadeset godina biti znatno bolje. Ali, na žalost, to se nije ostvarilo.“

Autori: Štefan Hajnlajn / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković