Vreme mitova je prošlo

Stavovi sa kojima vlade u Beogradu i Prištini u ulaze u pregovore o pitanju statusa teško da mogu da budu nepomirljiviji. Na jednoj strani je Vojislav Koštunica, koji se bori za ostanak pokrajine u granicama Srbije, a na drugoj vodeći političari kosovskih Albanaca, koji unisono zastupaju stav da potpuna nezavisnost od Beograda rešava sve probleme i zato nikad neće pristati na neko drugo rešenje.

Svakako da je legitimno sa maksimalističkim zahtevima ići u pregovore. I sigurno je da su oba stanovišta, koja su do krajnosti beskompromisna, razumljiva: ako se imaju u vidu traumatska sećanja Albanaca na osamdesete i naročito na devedesete godine, ili strahovi i brige srpske manjine na Kosovu danas. Samo izgleda da su se političari obe strane toliko učvrstili u svojim pozicijama da bi im svaki kompromis u pitanju statusa Kosova od sopstvenih gradjana bio pripisan kao poraz.

A nema nikakve sumnje da će na kraju pregovora o Kosovu, kao i uvek biti postignuta neka vrsta kompromisa. Kako trenutno izgleda, ponovo će se pribeći planu sa rokovima i uslovima, koji će se protegnuti na više godina i u najgorem slučaju – autonomija ili nezavisnost – će biti samo stavljene pod odredjene klauzule.

Ali bar u jednom su svi saglasni: bilans proteklih šest godina je mršav. Kosovo je pod upravom Ujedinjenih nacija doduše načinilo prve korake u pravcu demokratske države, ali istinski problemi – počev od krhke bezbednosne situacije, preko korupcije koja buja, do velike nezaposlenosti – su ostali. Albanski političaru svoju krivicu za sve što ne funkcioniše rado prebacuju na medjunarodnu administraciju, umesto sami da preuzmu odgovornost. A mnogi Srbi na Kosovu radije slušaju direktive iz Beograda nego da deluju na sopstvenu odgovornost, kao što je bio slučaj prilikom besmislenog bojkota izbora pre godinu dana.

Svim stranama u pregovorima mora biti jasno: rešenje koje cementira status kvo u osnovi nije nikakvo rešenje. Kosovo koje će biti sposobno da funkcioniše u budućnosti ne može da nastane ako se neguju postojeći mitovi – s jedne strane da je ono kolevka srpstva, a sa druge da je nezavisnost lek za sve probleme.

Umesto toga se zahteva pragmatizam: što se tiče autonomije u okviru Srbije na tome se neće ostati ako vlada u Beogradu zadrži svoj sadašnji nacionalistički kurs. S druge strane potpune nezavisnosti za jednu državu može biti samo ako se poštuje demokratija i pravna država i ako Kosovo želi da bude zavičaj za sve svoje gradjane, a to podrazumeva i zaštitu manjina. I takvo nezavisno Kosovo bi moralo da neguje dobrosusedske odnose sa Srbijom. Patent rešenje za Kosovo ne postoji. Ali uopšte rešenje je moguće samo ako se obe strane okrenu sopstvenim problemima umesto da se čvrsto drže svojih mitova.