Vrtlog represije, fundamentalizma i siromaštva

Sefi Ata živi u SAD već 17 godina, pa ipak, još uvek se oseća kao Nigerijanka i piše o svojoj zemlji. Njena drama „Kiša kamenja na Zamfaru“ nedavno je imala premijeru u pozorištu u Krefeldu. Kroz saradnju sa autorima koji žive i stvaraju van evropskih granica, pozorište u Krefeldu uspostavilo je nove pozorišne akcente.

Početak predstave: šok pred ispovest

U mraku, visoko iznad publike, vidi se mlada žena, jarko osvetljena u beloj odeći. Glava joj je savijena kao da je obešena. Iz njenog grla dopiru se jauci, dugo, nepodnošljivo dugo. Uvod u potresan pozorišni događaj: jedna žena u zatvoru čeka pogubljenje. Osuđena je na smrt kamenovanjem - zbog preljube. „Onog dana kada umrem, ja ću ustati. Moj dželat će morati da prizna da su pogrešili.“ Na praznoj sceni bezimena žena priča svoju priču: kako je muž tukao, kako je uzeo drugu ženu, vršnjakinju njihove najstarije ćerke. Kako je nju silovao i optužio za navodnu preljubu.

Komad nije za one o kojima govori

„Ja nisam kriva. Ja sam uvek više volela muškarce koje sam izmislila. To su imaginarni muškarci, ne oni o kojima maštaju neke žene; ne glupi muškarci iz ljubavnih romana.“ Radnja drame se zasniva na dva istinita događaja iz Nigerije koji su pre nekoliko godina izazvali proteste širom sveta. Smrtna kazna na kraju nije izvršena. Ipak, šerijatski zakon koji propisuje drakonske kazne na kraju uvek pobeđuje, kaže reditelj Nikolas Monu koji takođe potiče iz Nigerije. On kaže da komad Sefi Ata ne bilo moguće prikazati u Nigeriji.: „Mogao bi se možda izvesti u Lagosu. Možda, ali to ne bi bilo tako jednostavno. U svakom slučaju to ne bi bilo moguće na severu zemlje. Imamo sve više problema između islama i hrišćanstva u našoj zemlji, uključujući i Lagos. Problem je sve veći.“

Fundamentalizam kao zla kob

Nikolas Monu je radio u velikim pozorištima u Londonu, Berlinu, Beču. Sada ponovo radi u Lagosu i gostuje u Krefeldu. Na praizvedbu svog komada iz SAD doputovala je i autorka Sefi Ata. Odrasla je u hrišćansko-muslimanskoj porodici. Vera je za nju oduvek bila inspirativna tema za pisanje: „Ovo nije optužnica protiv islama. Ali jeste optužnica protiv fundamentalizma i verskog ekstremizma i njihovog uticaja na pojedince. Živim u južnom delu Sjedinjenih Država i imala sam prilike da vidim kako hrišćanski fundamentalizam utiče na politiku i na pojedinačne životne sudbine.“

Politika čini samo jedan sloj predstave

Radnja njenog komada odvija se u nigerijskoj provinciji Zamfari, koja je pre 12 godina prva uvela šerijatsko pravo. Ipak, nije samo to razlog propasti glavne junakinje. Nju uništava mešavina verskog ludila, siromaštva, nedostatka obrazovanja i muškog nasilja. Muž glavne junakinje je i sam žrtva, on je išiban zato što konzumirao alkohol. U tom društvu svi pate i svi su žrtve. Politički komad. I ne samo to. „Ne volim kada se na moj rad gleda kao na političko sredstvo“, kaže Ata, „kao na davanje izjava ili aktivizam. Mene zanima priča. Lepo je ako ona izazove trajne promene u dobrom smeru, Ali, bilo bi suviše optimistično misliti da je to zadatak umetnosti.“

Uznemirujuća spirala bola i nasilja

Pozorišna drama se ne bavi samo skandaloznom smrtnom presudom. Ona govori i o borbi protiv svakodnevice društva koje je opterećeno represijom i siromaštvom. Dve žene postaju ljute protivnice, i to ne zbog muža nego zbog budućnosti njihove dece. Kada druga žena rodi muško dete, to dovodi u pitanje budućnost starije ćerke prve žene. Naravno da se podrazumeva da će na školovanje biti poslat dečak a ne devojčica.

Činjenica da majka, koja je i sama još uvek dete, ubija sina samo je nastavak spirale bola i nasilja. Izazov za glumce koji su zatvoreni u njihovom evropskom svetu, kaže reditelj Nikolas Monu: „Stalno sam im govorio da je razlika između jednog Nigerijanca u takvoj situaciji i većine Evropljana u tome što se Nigerijanci uvek bore protiv patnje. Ne vole da budu žrtve zato što mnogo pate u životu. Ne mislim na patnju koja dolazi spolja nego iznutra. Upravo to pokušavamo da pokažemo ovom predstavom.“

Sefi Ata je ljudima koji pate dala glas. Na taj način je njihovu pratnju približila publici koja se nalazi četiri i po hiljade kilometara daleko od Zamfare.

Autori: Aja Bah/Željka Bašić-Savić
Odg. urednik: Saša Bojić